Homicid ili femicid – kakva je razlika?

Jedna srpska poslovica kaže da „zaludan pop i telad krštava“, a neki naši pravozastupnici određenih grupa, manjina ili roda u svemu oko sebe traže (kao Kalimero) nepravdu prema sebi. Tako nam pravobranioci LGBT populacije kao žrtve navode samo članove te populacije, pravozastupnici nekih manjina ili pravozastupnici tzv. rodne ravnopravnosti samo članove tih populacija. Nema, dakle, nikakvog otklona, u viktimološkom smislu, da su te stvarne žrtve iz tih populacija, bar u nekim slučajevima, same doprinele da budu predisponirane žrtve. Tako nam, kao „pogled kroz špijunku”, ovi pravozastupnici svoje ne baš časne namere predstavljaju kao celu sliku jednog fenomena zvanog ubistvo, iako je ubistvo uvek i prema svakom članu zajednice zločin. To što ćemo, kasnije, tražiti tzv. motive za počinjeno, olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti i slična objašnjenja, za samu žrtvu ne znači ništa, kao ni za one kojima su oni pripadali i kojima je do njih stalo.

Sve žrtve, međutim, zaslužuju pravednu analizu onoga što se desilo, jer ne mogu više da se same brane, pa im baš zato nisu potrebni zlonamerni pravobranioci koji ih koriste za svoje političke pamflete. Zbog toga, kada je neko ubijen, bez obzira na pol, kalendarski uzrast, profesiju ili socijali status, nema nikakvog značaja u odnosu na činjenicu da je ubijen čovek, bio on muškarac, žena ili dete ma kog uzrasta. Niko, prema tome, ne bi trebalo ili ne bi smeo da bude ubijen, jer niko nije ovlašćen da to učini, čak ni država. Ali, neke države i nadalje u svojim krivičnim zakonima imaju smrtnu kaznu i masovno je primenjuju, čak i prema maloletnicima.

U nekim državama ili, bolje reći, kulturama postoji, nažalost, različit odnos prema žrtvama različitog pola, pa je teško objašnjivo kakvo je to pravo porodice ili supruga da „čast” porodice brani ubistvom „prestupnice”. „Zaštitnici” rodne ravnopravnosti su u tome u pravu, ali u toj borbi za jednak tretman ne smeju da zapostave i druge žrtve, jer su osim žena u svim kulturama žrtve i muškarci, a za takav odnos dovoljno je da postoji samo jedan slučaj. Time bi se izbeglo zaključivanje po analogiji, po kome su „svi labudovi beli”, a svi znamo da ima i crnih labudova. Na taj način bismo izbegli da generalizujemo zločinačku narav „alfa mužjaka” prema svojim ženkama, jer nam to onemogućava i prosto statističko upoređenje ubistava žena, u odnosu na ukupan broj ubistava u našoj zemlji. Da nismo baš zaostali u domenu zaštite žena i dece u našoj praksi, a ne samo u zakonima, govori i činjenica da je 2011. godine, na primer, procesuirano 1.616 slučajeva za nasilje u porodici.

Nasilje u porodici, zlostavljače članova porodice, uzroke i posledice toga ne treba, prema svemu što o tome znamo, posmatrati kao „kroz špijunku”, iako oni stvarno postoje. Ta slika koju nam pravobranioci nekih od populacija nameću više je rezultat njihovog neznanja o fenomenu kojim se pogrešno bave, ali i marketinška zloupotreba žrtava, što je nečasno samo po sebi. Maltretiranje žena i dece, „po sistemu prava alfa mužjaka” je, prema svemu, kulturološki fenomen i na njegovoj korekciji je razumno raditi i normativno. Međutim, dobro je poznato da novouspostavljeni normativi, odnosno zakoni, nikada ne „prohodaju” ako su u velikoj suprotnosti sa kulturnim, religioznim i običajnim normama jedne društvene zajednice. Nasilno nametanje tuđih normi kao pravnih transplanata je, prema tome, samo akademska arogancija zastupnika tih normi, odnosno, njihovo nepoznavanje suštine društvenih pojava.

Homicid ili femicid je, kako se vidi, uvek samo zločin prema čoveku, ma kog pola ili uzrasta on bio i zato ga treba suzbijati na sve moguće preventivne načine.

Viši naučni saradnik