Internet – pretnja ljudskoj civilizaciji

Pre nekoliko dana navršilo se godinu dana od kada je Džulijan Asanž, osnivač „Vikiliksa”, ušao u ambasadu Ekvadora u Londonu, gde je kasnije dobio azil. Tako se spasao od izručenja Americi koja želi da mu sudi zbog objavljivanja dela njene diplomatske prepiske. Nekako u isto vreme na svetsku scenu je stupio još jedan uzbunjivač, Edvard Snouden, koji je svojim otkrićem potvrdio Asanžove tvrdnje da je na delu sveobuhvatni nadzor telefonskih razgovora i aktivnosti na internetu. Snouden se i obratio Asanžu i „Vikiliksu” za pomoć tako da je sada uz njega na putu do njegove krajnje destinacije i pravni zastupnik „Vikiliksa”, bivši španski sudija Baltasar Garson.

Uroš Balov, osnivač izdavačke kuće „Albion buks“, koja će nakon uspeha „Neautorizovane autobiografije“ Džulijana Asanža uskoro objaviti i njegovu najnoviju knjigu „Sajferpanks: Sloboda i budućnost na internetu”, specijalno za „Politiku” razgovarao je sa Asanžom i zatražio od njega tekst o situaciji u kojoj se nalazi, Snoudenu, ali i večnoj dilemi balansa između pitanja nacionalne bezbednosti i prava na privatnost u modernom svetu. Asanž je svoj tekst naslovio sa „Metamorfoze“ i u njemu iznosi svoju bojazan od distopije, stvaranja najgoreg mogućeg društva nalik na ona opisana u romanima „1984”, „Vrli novi svet”...

„Nisu nam više potrebne alegorije i mašta kada razmišljamo o procesima i kafkijanstvu. Ono je napustilo stranice književnih dela i sada živi među nama, progoneći najbolje i najpametnije među nama.

Poslednje dve godine svedoci smo izuzetne političke radikalizacije naših društava, koja je povezana sa internetom. Njegova edukativna funkcija je neverovatna. Internet je doveo do eksplozije javno dostupnih informacija. Sa druge strane ljudi, kada razmišljaju o ’Vikiliksu’ ili o informacijama koje je razotkrio Snouden, misle da sada njihove vlade ne mogu ništa da sačuvaju. To je jednostavno glupost. Ja ’Vikiliks’ posmatram kao senku senke. Moćne grupe poseduju toliko tajnih materijala da javno dostupni podaci izgledaju kao kepec naspram ovog džina tajnosti. A samo da naglasim da smo mi do sada, u okviru informacija koje smo razotkrili, objavili preko milijardu reči.

Ovakav razvoj situacije vodi ka novoj transnacionalnoj distopiji  u razmerama koje nikada pre nisu viđene. Ona ne utiče na samo jednu zemlju u jednom regionu, već na sve zemlje u čitavom svetu. Utiče na sve zemlje u isto vreme, jer su sve zemlje na internetu. U pitanju je najveća krađa u ljudskoj istoriji. Na primer, američka Nacionalna agencija za bezbednost, najveća državna obaveštajna agencija, javno je priznala Kongresu da dnevno izvrši više od 1,6 milijardi prisluškivanja telefonskih razgovora, čitanja esemesova, mejlova, komunikacija na društvenim mrežama. O takvoj količini transfera znanja i moći, kojima raspolaže većina stanovnika planete, a u rukama je male, moćne i tajne grupe i njenih nedodirljivih prijatelja, nismo mogli ni da sanjamo. Tako je internet, naše najveće sredstvo emancipacije, transformisan u najopasnijeg podupirača totalitarizma. Pretvorili su internet u pretnju ljudskoj civilizaciji.

Razmišljam možemo li napraviti analogiju između masovnog nadzora i oružja za masovno uništavanje? Fizika nam je omogućila da stvorimo atomsku bombu, što je zatim dovelo do promene u geopolitičkim odnosima. Neke promene su bile pozitivne, dok su nas druge dovele do ivice potpune apokalipse. Ipak, na kraju su nas (sve osim Japana) regulatorne mere spasle nuklearnog rata. Sada, uz sve veću sofisticiranost uređaja za nadzor i, istovremeno, njihovu sve nižu cenu došli smo do faze u kojoj se na svakih 25 godina broj stanovnika udvostruči, dok se kapaciteti nadzora duplo uvećaju na svakih 18 meseci.

Ljudi uglavnom nisu svesni koliko im se ovo nasilje približilo, jer svi činimo razne ustupke da se ne bismo suočili sa njim. Militarizacija veza među ljudima je rezultat militarizacije sajber-prostora. To postavlja vojne i nacionalne obaveštajne službe u centar privatnih odnosa – između muža i žene, oca i ćerke, majke i sina, između prijatelja, između naših poslovnih saradnika, i naših političkih prijatelja – i stavlja ih u kontekst vojne i nacionalne bezbednosti. To je kao da imate vojnika koji spava ispod vašeg kreveta i sluša svaku reč koju uputite preko internet četa, imejla, esemesa ili u telefonskom razgovoru. I zato se ne radi samo o pacifikovanju tih odnosa, jer se za prava uvek bori, ona se osvajaju. Jedini način da budemo slobodni jeste da očuvamo integritet ljudi i da se borimo protiv nadolazeće distopije, a ako sve ostalo ne uspe, da pomognemo u njenom samouništenju.

Postavlja se pitanje koja je najpozitivnija putanja naše budućnosti. Verujem da je naša nada da imamo što više visokoobrazovanih ljudi. Ne mislim na formalno obrazovanje, već na ljude koji su duboko svesni toga kako ljudska civilizacija funkcioniše na političkom, industrijskom, naučnom i psihološkom nivou. Takođe se postavlja pitanje kako običan čovek može biti slobodan u okviru sistema? Verujem da to nije moguće. Niko od nas ne može biti u potpunosti slobodan u okviru nekog sistema. Zbog toga verujem da su jedini ljudi koji će uspeti da zadrže svoju slobodu oni koji dobro poznaju sistem u kome se nalazimo. Ljudi koji neće, kao Jozef K., smatrati da je samo bitno ne privlačiti pažnju već ćemo se zajedno boriti za našu slobodu i naše mesto u tom novom svetu. Nije izvesno da ćemo pobediti, ali nema drugog puta za nas.”