„Najveći” šampionat sveta

Četrnaesto atletsko prvenstvo sveta, koje će se održati od 10. do 18. avgusta u Moskvi, biće „najveći” šampionat sveta do sada. Tako čelnici Međunarodne atletske federacije najavljuju predstojeće takmičenje na olimpijskom stadionu „Lužniki”, koji je 1980. godine, kada je zaslužio pridev olimpijski ponosno nosio ime „Vladimir Iljič Lenjin”.

Tri decenije prošlo je od Prvog svetskog prvenstva u atletici održanog u Helsinkiju 1983. godine (do tada su olimpijski šampioni smatrani i svetskim prvacima). Prva tri prvenstva održana su u četvorogodišnjem ciklusu, a 1993. prešlo se na dvogodišnji i to je bio pun pogodak Međunarodne atletske federacije (IAAF). Svetski šampionati postali su najveći sportski događaji posle letnjih olimpijskih igara i svetskih fudbalskih šampionata po broju gledalaca na licu mesta i posredstvom televizije, broju učesnika, broju zemalja iz kojih dolaze, po vrednosti sponzorskih ugovora i televizijskih prava...

Veličina 14. šampionata sveta bazira se na činjenici da je sa 1.974 učesnika (1.106 muškaraca i 868 žena) najmasovniji dosad (79 učesnika više nego u Berlinu 2009), a novi rekord zabeležen je i u broju zemalja koje na prvenstvo šalju svoje reprezentativce zahvaljujući programima finansijske pomoći IAAF malim zemljama, kao i činjenici da program univerzalnosti omogućuje da svaka zemlja pošalje po jednog takmičara i takmičarku kojima nisu potrebne učesničke norme. Dosadašnji rekorderi sa po 200 zemalja učesnica bili su šampionati u Sevilji 1999. i u Berlinu 2009. a u Moskvu sleći će se takmičari iz 206 zemalja čiji su atletski savezi učlanjeni u IAAF.

IAAF je saopštila da su prodajom prava televizijskih prenosa obezbedili da se takmičenja u Moskvi prate na više od 200 zemalja i teritorija i očekuju da će u devet takmičarskih dana imati ukupno pet milijardi gledalaca. To nagoveštava i veliku finansijsku dobit IAAF, koja deo prihoda od internacionalnih sponzora ustupa organizatoru, a nju potvrđuje i nagradni fond izdvojen za najuspešnije u Moskvi. IAAF je napustila tradicionalni koncept amaterizma još 1982. godine, ali prvi put novi svetski prvaci nagrađeni su 1993. u Štutgartu, kada je podeljeno 44 „mercedesa”, a od 1997. osvajači medalja prvi put dobili su novčane nagrade, a ubrzo i finalisti (prvih osam) u svakoj disciplini. U skladu s vremenom i ove premije su se povećavale i u Moskvi novi šampioni u pojedinačnoj konkurenciji dobiće po 60.000 dolara, osvajači srebrnih medalja po 30.000, a bronzanih po 20.000 dolara. Razlika između premije za šampiona i vicešampiona je primerena takvom sportskom dostignuću. Osvajači četvrtog mesta dobiće po 15.000 dolara, petog 10.000, šestog po 6.000, sedmog po 5.000 i osmog po 4.000 dolara, a članovi štafeta moraće da dele premije – pobednici 8.000, drugoplasirani 40.000, trećeplasirani 20.000 dolara, itd.

Ukupan nagradni fond je 7.194.000 dolara ne računajući premije koji će dobiti svako ko postavi novi svetski rekord – 100.000 dolara po rekordu, pa koliko ih bude. Uostalom ove premije sponzorišu „Tojota” i „TDK”.

Naravno za uspeh svetskih šampionata u protekle tri decenije najzaslužniji su njihovi junaci, najveći asovi „kraljice sportova” poput Juseina Bolta danas, ali broj zemalja koji može da ih iznedri nije velik. U sportu čiji je slogan „brže, više, dalje” postao i olimpijski i u kojem je sve merljivo nema demokratije.

U Helsinkiju 1983. na premijeri održana su takmičenja u 41 disciplini, ali svetske prvake imalo je samo 14 zemalja, osvajače medalja 25 zemalja, a finaliste (plasman među osmoro najboljih) samo 44 zemlje od ukupno 153.

Od Štutgarta 1993. kada su na programu bile 44 discipline broj zemalja čiji su predstavnici učestvovali u finalima varirao je između 66 i 73, broj zemalja iz koje su svetski prvaci između 19 i 23, a ekstremi u ovoj „disciplini” zabeleženi su u Atini 1997. kada je intonirano 26 različitih himni i na prošlom šampionatu sveta u Daeguu kada je broj zemalja koje su dobile svetske šampione pao na 16 vrativši se na nivo iz 1991.

Naših atletičara i atletičarki, računajući sve reprezentativce SFRJ, SRJ, SCG i Srbije, nema u statistikama koje se bave osvajačima medalja. Finala su bila najveći domet, a od reprezentativaca iz Srbije, bez obzira pod kojim imenom su se takmičili, najuspešniji su bili muška štafeta 4 h 400 m (Dejan Jovković, Nenad Đurović, Ismail Mačev, Slobodan Branković) i bračni par Dragutin i Biljana Topić koji su osvojili četvrta mesta. „Najbrža bela štafeta” 1991. u Tokiju, naš rekorder u skoku uvis 1999. u Sevilji, a njegova supruga i rekorderka u troskoku 2009. u Berlinu.

Možda je baš Moskva prilika da neko iz ove generacije nadmaši njihove plasmane...