Brankovo kolo

Rasprave na srpskoj umetničkoj sceni, kao i ostale srpske rasprave, predstavljaju hvale vredan doprinos opštoj istoriji besmisla, koja sa opštom istorijom beščašća ne mora da bude, ali često jeste, u tesnoj, da ne kažem sudbonosnoj vezi.

Zapažen doprinos tim raspravama i prilog za pomenutu povest, u prošlonedeljnoj emisiji „Utisak nedelje“ ponudio je nekadašnji pomoćnik ministra kulture Branislav Dimitrijević.

Po njemu, postoje dva kulturna koncepta koji su, oba, rđavi. Jedan je „konzervativni“, koji podrazumeva pomoć države svojoj nacionalnoj kulturi, a drugi neoliberalni, koji kulturu prepušta tržištu.

Ako pridodamo NVO koncept grebanja o strane fondacije, koji je Dimitrijević, gle čuda, zaboravio da pomene, s tom ocenom bi se još i moglo složiti, budući da na ovom svetu, nesavršenom,kakav ga je bog dao, ništa nije belo i sve je manje ili više loše. Istina, moglo bi se reći i da ništa nije crno, i sve je manje ili više dobro, ali tu već dolazimo do one otrcane priče sa polupunom ili polupraznom čašom iz priručnika tipa „postanite psiholog za nedelju dana“, što je jasan signal da s daljim logiciranjem na tu temu valja stati.

Elem, kada počinju muke s Dimitrijevićem?

Onda kada lošim konceptima pokuša da ponudi alternativu. A alternativa je, kaže, ono što radi u studiju prisutni Vladimir Arsenijević. Ono što rade neki mladi umetnici koji, kako reče, prave predstave i snimaju filmove za nula dinara!? I – da se pretpostaviti – ono što, valjda takođe „za nula dinara“, radi sam Dimitrijević, koji je, budući „skroman“, odlučio da svoju malenkost retorički prećuti.

Pošto je snimiti film ili postaviti predstavu za nula dinara teoretski nemoguće i pošto Dimitrijević ne može biti toliko neupućen da misli kako jeste, postavlja se pitanje zašto se pravi nevešt.

Zato što se – ako sa nula dinara pređemo barem na jedan jedini dinar, postavlja sledeće neprijatno pitanje: ko je taj dinar dao?

Ako je država – ispada da su i ti umetnici u službi konzervativnog koncepta. Ako su pozajmili kintu za koju računaju da će im se na mrskom tržištu vratiti – opet ne valja. Ako su se samofinansirali, znači da im se može, a to „na ovu krizu“ ne bi bilo dobro prihvaćeno. Ako su, međutim, u pitanju mecene iz NVO sektora – to miriše na prepoznatljivu ideologiju, a Arsenijević i Dimitrijević su, kako je ovaj potonji izričito naglasio – umetnik i umetnički arbitar. Nipošto ideolozi!

Što se Arsenijevića tiče, festival Krokodil koji organizuje – budući da su NVO sponzori počeli da gaje zmije u džepovima – kako je sam rekao, delom finansira hrvatska, a delom srpska država, pa bi, tako, po Dimitrijeviću, ispalo da se uklopio u koncept promovisanja nacionalne kulture – manjim delom srpske,jer je Srbija, kako reče, stisla kesu, a veći delom hrvatske,jer su Hrvati, kaže – izdašniji. Kao pisac, Arsenijević se, odlučivši da mu „Laguna“ bude izdavač, jasno opredelio za tržišni koncept, u čemu nema ništa sporno, ali to Dimitrijeviću takođe nije po volji.

E sad – pitaćete vi – šta bi taj Dimitrijević uopšte hteo?

Ne znam, ali mogu da nagađam.

Hteo bi, sve mi se čini, da država, umesto da promoviše svoju nacionalnu kulturu, promoviše njega i ono što se njemu dopada, a što je, zbog onih zmija u džepovima NVO sponzora, ozbiljno dovedeno u pitanje. A on da bude selektor opšteg tipa. Po mogućnosti – doživotni ministar kulture, ako već ne može doživotni predsednik.

A tržište? Tržište bi ukinuo. Verovatno uz obrazloženje da svest konzumenata još uvek nije sazrela. A kada će – ne znamo.

Ako stvar posmatramo tako, onda je razumljivo oduševljenje nekadašnjim direktorom Narodne biblioteke Srbije Sretenom Ugričićem,koje je Dimitrijević demonstrirao u pomenutoj emisiji.

Koncept stavljanja državne funkcije u službu samopromocije i promocije sopstvenih ideja,koje ni sa voljom poreskih obveznika ni sa „strukom“ nemaju ništa zajedničko, a koji je taj „kulturni radnik“ uspešno furao desetak godina, Dimitrijević je, sa mnogo manje uspeha, pokušavao da sprovodi svega dve godine, koliko su ga, kako reče, držali u ministarstvu.

Istina, ni Ugričić u dužini mandata nije rekorder. Bivša direktorka Muzeja savremene umetnosti Branislava Anđelković Dimitrijević je, na primer, na tom položaju stolovala dvanaestak leta. A pri tom, za razliku od biblioteke koja je konačno proradila, njen muzej i dalje nije.

Ali, jedno je Branka, drugo je Branko.

Ako ne za Branku, za Branka je Ugričić nedostižni uzor.