O nenapuštenoj i napuštenoj deci

Nastala na osnovu izuzetnog teksta savremenog hrvatskog dramatičara Ivora Martinića, predstava „Moj sin samo malo sporije hoda“ reditelja Predraga Stojmenovića u apsurdno komičnoj i poetski izražajnoj formi jesuptilan i fino iznijansiran prikaz savremenih porodičnih odnosa. Iscrtavajući na sceni čehovljevske teme rasporenih nada i izneverenih očekivanja, kao i suočavanja sa bolešću najbližih, neminovnošću starenja i smrti, autori su stvorili scenski jarku sliku životarenja jedne savremene porodice, problematizujući pri tome napete odnose između različitih generacija. Posebne vrednosti teksta i predstave su likovi, njihova autentičnost i prodornost intenzivnih emocija koje doživljavaju i ispoljavaju, često vrlo ekstremno, iskrivljeno apsurdom. Posebno je specifično uvođenje krajnje crnog humora u njihovu komunikaciju, koji istovremeno isijava i očaj i vrišteću unutrašnju snagu likova da taj očaj razore. Tamna ekscentričnost njihovog humora je sredstvo dosezanja nekakvog svetla, nade u mogućnost života.

Vesna Čipčić je efektno predstavila tromu i senilnu Anu, donoseći na scenu pinterovsku figuru, lik obavijen velom gustog apsurda. Njenu ćerku Miju bleđe i nejasnije je igrala Milena Pavlović Čučilović, dok je Mijinu sestru Ritu, arhetipskog snoba i nepodnošljivo brbljivu ženu, scenski uzbudljivo, joneskovski kruto, dala Milica Zarić. Miloš Biković je u svedenim crtama odgovarajuće predstavio nepokretnog Mijinog sina Branka koga je, pomalo ibzenovski, snašla misteriozna bolest. Jelisaveta Orašanin je njegova tinejdžerski distancirana sestra Doris, a Anja Alač simpatično brbljiva prijateljica Sara, data ležerno, poletno i šarmantno. Dejan Matić Mata u ulozi Mijinog muža Roberta, Ivan Tomić kao bezlični Ritin muž Mihael, Vladan Milić kao nestašno komični Tin i Srđan Dedić u ulozi Mijinog oca Olivera, upotpunili su živopisnu sliku ove porodice i njihovih prijatelja, okupljenih za dvadeset peti Brankov rođendan. Iako ima povremene padove u ritmu, za predstavu „Moj sin samo malo sporije hoda“ se neosporno može reći da je uspešna, prevashodno zahvaljujući vanrednim kvalitetima drame, odgovarajućeg rediteljskog čitanja, utemeljenog u poetskom apsurdu, i preovlađujuće nadahnutoj igri ansambla.

Atribut uspešnosti se, nažalost, ne može pripisati predstavi „Uspavanka za Vuka Ničijeg”,nastaloj prema romanu Ksenije Popović. Radnja ove trilersko-melodramske predstave se dešava u domu za nezbrinutu decu, a pripoveda se fragmentarno, hronološki diskontinuirano, pri čemu se u naraciji koriste postupci flešbeka i flešforvarda (dramatizacija Bojana Mijović). Gledaoci mozaički otkrivaju mračne detalje iz prošlosti života likova u domu, one koje su zauvek izmenile njihove odnose. U događaje su utkani motivi društvene korupcije, ali su prikazane samo posledice problema, ne i njihovi uzroci, date su spoljašnje manifestacije jednog značajnog korpusa pitanja, ne i njihovi koreni, zaobiđeno je bavljenje razlozima njihovog pojavljivanja. Dramski predložak je zato na nivou trivijalnih, konfekcijskih televizijskih serija za dremljive gledaoce. To je osnovni razlog zbog čega je ova predstava u osnovi sputana u idejnom i umetničkom smislu.

Zbog ograničenja u tekstu, glumci Viktor Savić, Pavle Jerinić, Bojan Krivokapić, Marija Vicković, Vanja Milačić nisu imali prilike da daju snažnije likove. Oni su ostali na nivou skica, bledunjavih figura, samo obrisa istinskih dramskih persona. Režija Đurđe Tešić je jedan od kvalitetnijih aspekata ovog ostvarenja, a može se opisati odrednicom stilizovanog realizma. Rediteljka je radnji dala elegantan ton, u određenoj meri zabašurujući slabosti teksta. Scena je stilizovanog izgleda, akteri nastupaju na dva nivoa, gde gornji označava radnju koja se dešava u sadašnjem vremenu, a donji prostor dešavanja iz prošlosti (scenograf Boris Maksimović). Napravljena jei razlika između kostima iz sadašnjosti, određenih svedenom elegancijom imidža odraslih, situiranih ljudi, i kostima iz prošlosti, kada su likovi bili tinejdžeri, nemarno obučeni (kostimograf Sara Kurtović). Svi glumci su skoro sve vreme na sceni; kada ne nastupaju, oni pažljivo prate radnju, kao da su voajeri, nemi svedoci njenog odigravanja, čuvari sećanja na užase koje su ljudi kadri da učine.