Ni Amerika nije lišena radničkog straha

Dok radnici i sindikati u Srbiji, zbog straha od otpuštanja biju bitku protiv promene Zakona o radu i završetka restrukturiranja preduzeća gubitaša, njihove kolege u Sjedinjenim Američkim Državama takođe imaju mnogo razloga za brigu.

Nedavna anketa koja je sprovedena među radnicima širom Amerike pokazala je da su „veoma zabrinuti i za svoj posao i za čitavu ekonomiju u ovoj zemlji”, piše „Vašington post”. Kako navode novinari ovog lista, američki radnici žive u stalnoj „ekonomskoj uznemirenosti”.

– Šest od deset radnika u nedavnoj anketi „„Vašington post Miler centra” misli da bi mogli da izgube posao, a gotovo svaki treći od njih je veoma zabrinut jer veruje da će zaista i ostati bez radnog mesta – piše Vašington post.

Iz naše perspektive muke tamošnje radne snage deluju više nego smešno. Ali, izgleda da je ono što bi nama bilo idealno stanje njima znak za alarm. Zašto? I novinari „Vašington posta” se pitaju isto – zašto su radnici danas nervozni? Odgovor je, kažu, stanje same ekonomije.

Kod nas sličnih anketa nema, ali nekoliko podataka odlično baca svetlo na probleme američkog i srpskog radnika. Najpre, nezaposlenost u Americi je oko 11 odsto, dok u Srbiji iznosi oko 24 procenta. Kako nam tek predstoji rešavanje sudbine 153 preduzeća u restrukturiranju, koja zapošljavaju 51.000 ljudi, jasno je da zabrinutost za očuvanje radnog mesta u Srbiji nije ništa manja nego u Americi. Može biti samo veća. Slično je i to što ekonomisti, sagovornici „Vašington posta”, ocenjuju da će nezaposlenost u Americi najviše pogađati one koji najmanje zarađuju.

– Nema naznaka ni da će njihove zarade u skorije vreme biti povećane, a naročito ne onima koji nemaju odgovarajuće obrazovanje, odnosno fakultetske diplome. Dobro plaćenih poslova za ljude koji nisu išli na koledž jednostavno više nema – sumorna je prognoza Melise Karni, ekonomiste Brukings instituta.

Tešku situaciju slabo plaćenih radnika, odnosno onih koji godišnje zarade manje od 35.000 dolara, „Vašington post” ilustruje svakodnevicom Džona Stjuarta koji svake noći kreće na posao u pola dva. Čeka noćni autobus za Filadelfiju, a potom još jedan kako bi došao do obližnjeg aerodroma, gde radi od četiri sata ujutru. Tu pomaže ljudima koji se otežano kreću i na ovom poslu zarađuje 5,25 dolara na sat. Mala zarada, kaže, ali ne sme da je izgubi.

– Ne preostaje mi da štedim, niti da kupim stvari koji su mi potrebne kako bih živeo kao ljudsko biće – požalio se on novinarima američkog lista.

Problemi Džona Stjuarta nama nisu nimalo strani. Zvanični podaci pokazuju da je u Srbiji od 2001. do 2012. godine najviše ljudi bez posla ostalo upravo u prerađivačkoj industriji, gde su zarade najmanje. Ukoliko znamo da je od 2002. godine privatizovano 2.280 firmi, a da je poništeno čak 675 privatizacija, jasno je da su najveći teret podneli niko drugi nego radnici. Njima su kasnile plate, ostao nepovezan radni staž, neoverene radne knjižice...

Posle svega, zaključak je jednostavan. One kojima je najteže uvek će najviše pogoditi i reforme i kriza. Jedino pitanje koje se postavlja je – da li je reč o „„neophodnim žrtvama”? Talas socijalnog bunta i otvaranje Pandorine kutije radničkog nezadovoljstva neizbežni su pratioci reforme i krize svakog privrednog sistema. I našeg i američkog. Tu izuzetka nema. Slike sukoba rudara i policije u Škotskoj i brutalnost obe strane obišle su svet kada je osamdesetih godina prošlog veka Margaret Tačer, britanska premijerka, rešila da ih zatvori. Kako je u Britaniji nakon toga usledio ekonomski bum poguran liberalnom ekonomskom filozofijom, nije malo onih koji bi rekli da je čelična lejdi bila u pravu i da je ta Pandorina kutija jednostavno morala da se otvori.

I za kraj, u celoj ovoj priči o problemima naših i američkih radnika, novinari „Vašington posta” ukazali su na još jedan problem, koji nama takođe nije stran.

– Anketa je pokazala da se mnogi i dalje ne menjaju. Manje od četiri od deset slabo plaćenih radnika pohađalo je programe i treninge na kojima su pokušavali da poboljšaju svoje znanje i veštine. To je malo jer, sa druge strane, to radi čak dve trećine onih koji dobro zarađuju, odnosno više od 75.000 dolara godišnje – zaključuje se u tekstu.

Američki ekonomisti na to imaju jednostavan odgovor – siromašni radnici nemaju ni novca ni vremena koje bi trošili na dodatno obrazovanje. Slično, nažalost, važi i za Srbiju.          

S. Despotović