Kati i Kristijan za sarajevsku raju

„Bosna još jednom u opasnosti!”,glasi naslov teksta koji je u „Njujork tajmsu” od 28. novembra potpisala Holbrukova udovica Kati Marton. Sarajevski mediji su ga dočekali kao da je naručen, a banjalučki komentatori smatraju da i jeste. Tekst zaista i deluje kao spisak bošnjačkih želja „daidži Samu preko velike bare”, ali dozvolimo i mogućnost slučajne koincidencije muslimanskih strepnji i nadanja s brigama američke novinarke. Kroz tekst se provlače tri motiva: 1) EU je zanemarila Bosnu, 2) Dodik je to iskoristio da je zaljulja, 3) Ako već neće EU, SAD treba da se vrate u BiH, oteraju Dodika i spasu ugrožene Bošnjake.

Počećemo pasažom koji se ne uklapa ni u jednu od tri navedene kategorije, ali ima funkciju da čitavoj priči da jednu, baš onako po američki, naivno idealističku dimenziju...

Tokom pregovora, arhitekta Dejtonskog sporazuma (i moj suprug) Ričard Holbruk ponekad bi me zamolio da prošetam s nekim od gospodara rata. „Podstakni ga da govori o tome šta želi svojoj deci i unucima!” Pokazalo se da je to nemoguće. Ti ljudi su bili u potpunosti zaokupljeni ratom, kontrolom nad teritorijama, moći.

Pre svega, pokojni Holbruk je ostavljao utisak krajnje pragmatičnog i racionalnog tipa, pa ovaj naivni idealizam baš ne liči na njega. Ako je priča ipak autentična, pitam se zašto gospođa Keti ista pitanja nije postavila i američkim gospodarima rata u Iraku. Od zemljaka Dika Čejnija, Donalda Ramsvelda ili Pola Volfovica dobila bi očekivani iskren ljudski odgovor da su izmislili Sadamovo tajno hemijsko oružje upravo zato da bi svoju decu i unučadzbrinuli rentom u američkim naftnim kompanijama.

Sjedinjene Države su se povukle iz BiH i mandat predale EU. To je slično kao da vratite dete roditeljima koji ga zlostavljaju,piše Kati.

Ako su Evropljani zlostavljači Bosne, šta tek onda reći za Amerikance. Tokom cele jugoslovenske krize, SAD su ponavljale da je EU nadležna za problem u svome dvorištu i, istovremeno, sabotirale sve napore Evropljana, a sve da bi dokazale da je za rešenje neophodan NATO. Bez američkog mešanja, problem BiH bio bi rešen još pre rata Lisabonskim sporazumom, umesto Dejtonskim, posle tri i po godine rata.

Sarajlije se još uvek sećaju Dejvida Ovena, jednog u nizu evropskih pregovarača koji ih je upozorio da nemaju iluziju da će ih Evropa spasiti.

Još jedan grešni Evropljanin, koji je čak tokom dve mirotvorne misije (Vens-Ovenova i Oven-Stoltenbergova) izdržao opstrukcije SAD. Amerikanac Vens je napustio misiju po sopstvenojizjavi zato što mu je njegova vlada „radila iza leđa“, a i Skandinavac Stoltenberg je kasnije potvrdio da je Izetbegović odbijao sve mirovne predloge upravo po nagovoru Amerikanaca.

U međuvremenu, nemešanje Vašingtona samo je ohrabrilo nacionaliste poput Dodika. „Oni čeprkaju po našim ranama” – rekao mi je Orhan Pašalić, nekada bosanski vojnik, a danas bankar. Srpski i hrvatski lideri se obraćaju samo svojim narodima. Niko ne govori o državi kao celini. U Sarajevu, deca g. Pašalića više ne sede u istoj učionici sa decom drugih naroda.

Ovaj literarni lik borca-bankara uopšte ne referira na Dodika, ali po konstrukciji teksta ispada da po njegovim bosanskim (valjda bošnjačkim) ranama čeprka upravo on. Prema sledećoj rečenici ispada da to činine samo on nego i Hrvati jer se „obraćaju samo svojim narodima”, ali Orhan, začudo, ne imenuje nijednog hrvatskog političara. Ispada da je krivica srpsko-hrvatskih političara što ne govore o zajedničkoj državi i što mali Pašalići ne sede u učionici zajedno nebošnjačkim vršnjacima. Kati očito ne zna da mononacionalna školska odeljenja u Sarajevu formira muslimanska vlast, a ne Dodik.

Ukoliko se BiH raspadne – RS već preti secesijom – oružje bi moglo da se vrati na brda oko Sarajeva...

Bošnjački zvaničnici su ti koji prete Srbima i Hrvatima da će ih oružjem zadržati u BiH, a ne obratno. U RS se pominje mirni razlaz samo kao odgovor na dalje kršenje Dejtonskog sporazuma i prisilnu integraciju. A Hrvati traže priznanje Herceg-Bosne koja de facto postoji, a ustavno im je oduzeta prevarom zvanom Vašingtonski sporazum.

U Bosni, gde smo jednom intervenisali kako bismo zaustavili masakr nad Muslimanima, sve što je potrebno jeste odlučna diplomatija kojom je okončan rat.SAD koje su uložile toliki moralni autoritet, jedine su sposobne da obave taj posao.

Nije se radilo o moralnom autoritetu SAD, nego o autoritetu supersile koja je grešku preuranjenog priznanja BiH rešila dejtonskom podelom na entitete i kantone. Igra naknadnog spasavanja Muslimana u BiH od stradanja u koje su ih gurnule upravo SAD ne može da reši problem antiameričkog raspoloženja čitavog islamskog sveta.

Na prvi pogled, Sarajevo je mirno i prosperitetno. Horizont minareta,pravoslavnih kupola i sinagoga podržava umirujući mit Zapada o starim etničkimnetrpeljivostima.

Kati očigledno nije bila od rata u Sarajevu i ne zna da se „horizont“ promenio i da se broj minareta u odnosu na „kupole“ uvišestručio. Dobio sam i praktično objašnjenje Sarajlija koji su danas 96 odsto Bošnjaci: „Da bi mogli da klanjaju pet puta dnevno,muslimanima je potrebna džamija u svakoj mjesnoj zajednici.”Naprotiv, kupole su u višku jer nema ko da se moli. Elem, u Sarajevu više nema ko koga da etnički mrzi.

Da su banjalučki komentari kako je članak u „Njujork tajmsu” naručen iz Sarajeva tačni, upućuje jedno reagovanje iz Nemačke. Kao indikacija da se lider EU osetio prozvan od globalnog lidera, oglasio se Kristijan Švarc-Šiling u „Avazu“. Već zaboravljeni vremešni i pospani gospodin, koji nije izdržao ni šestinu mandata visokog predstavnikau Sarajevu, sada odjednom odlučno i energično traži hitnu nemačku akciju u BiH, i to baš preko sarajevskog lista. Zaista, sve deluje amaterski i jeftino. Ali šta ćemo ako je uvod u nešto ozbiljnije?

Profesor univerziteta