Biznis od nauke i obrazovanja

Tekst pod naslovom „Prečicom do doktora?” nameće pitanje da li ima smisla pisati o (ne)kvalitetu obrazovanja i nauke u zemlji koja je planski ukinula ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. I koja je izdvajanja za nauku iz BDP-a u 2013. godini smanjila za nešto više od 12 miliona evra u odnosu na 2012. Podaci govore i to da je budžetsko izdvajanje za nauku u Srbiji još daleko ispod jedan odsto BDP (0,30 odsto 2010. godine, 0,57 – 2011, 0,64 – 2012).

Koliko Srbija, kad je reč o izdvajanjima za nauku, kasni za ostalim zemljama,potvrđuju podaci koji se npr. odnose na Kinu(1,3 odsto BDP-a) i Japan (3,3 procenta). Srbija zaostaje i za zemljama u okruženju koje, sve osim Albanije, izdvajaju više od 0,5 odsto BDP-a, a Slovenija, Češka i Hrvatska iznadjedan odsto.Indikativni su i podaci o stalno zaposlenim istraživačima sa punim radnim vremenom. U zemljama EU na 10.000 stanovnika dolazi u proseku 24,8 istraživača, dok ih je u Srbiji 11,55, u Hrvatskoj 16,07, Sloveniji 19,19, a u Makedoniji svega 7,05.

No, poruka autora teksta „Prečicom do doktora?” bila bi mnogo efektnija da je šire obuhvaćeno stanje u vezi sa sticanjem naučnih referenci.Što se tiče sticanja samih doktorata, uslovi suna državnim ustanovama neuporedivo težiu odnosu na privatne. No, nažalost, profit je cilj i jednima i drugima.I jedni i drugi od nauke i obrazovanja prave biznis.

Jer izgleda da i državne visokoškolske ustanove, u želji da se lako domognu visokih zarada, zaboravljaju na kvalitet. U skladu sa odredbama Zakona o visokom obrazovanju i preporukama Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, treba pogledati reference nastavnika na državnim univerzitetima, to jest radove na referentnim listama, domaćim i stranim, gde su i oni uveli sistem samofinasiranja, tako da i pored budžetskog novca zarađuju velike sume od studenata, a pri tom kao da su zaboravili na naučne reference. Malo njih ispunjava kriterijume za predavanja na trećem stepenu studija.

Sjajno je autor pojasnio haotičnu situaciju u vezi sa sticanjem doktorskih titula na privatnim univerzitetima, fakultetima i „ostalim ustanovama”. Pod ovim „ostalim ustanovama” misli se na onekoje nemaju odgovarajuće akreditacije,ali imaju mnogo studenata na svim nivoima studija, dugi niz godina! Mnogo je primera u praksi gde se za samo godinu dana mogu odbranitii magistarska i doktorska teza.

I zakonski su neki od uslova u vezi sa sticanjem referenci i zvanja loše postavljeni. Veoma je loša pojava (bolje reći praksa) da se pojedinci domognu pozicije glavnog urednika časopisa da bi zatim štancovali radove u svakom broju–svakoj svesci, neki i po dva rada u istoj svesci, kao autori ili koautori. Treba pogledati ko su urednici i članovi uredništva pojedinih časopisa,pročitati njihove radove na odgovarajućim listama i odmah se uveriti o kakvoj naucije reč.

Da li je sukob interesa kad glavni urednik nekog časopisa u svakoj svesci, svakog broja štancuje svoje radove?

Takođe, kod naučnih časopisa jako je diskutabilan sistem anonimnog recenziranja. Ne radi se ovde o anonimnosti radi postizanja kvaliteta, već o anonimnosti u cilju manipulacija! Opet je sav (ne)kvalitet u rukama jednog čoveka ili nekoliko ljudi.

Radovi objavljeni u časopisima bili bi kvalitetniji kad bi se uvelo praviloda imena recenzenata sa svim njihovim referencamabudu dostupna javnosti, ali zajedno s radovima koje recenziraju i imenima autora tih istih radova.Tako bi celokupna javnost, i naučna i nenaučna, imala uvid u kvalitet istog posla.

Naučni saradnik, Ekonomski institut, Beograd