Jugoslavijo u Montevideo, bog te video, ugruvaj Urugvaj

Film o učešću naše reprezentacije na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. u Montevideu pokazuje koliko je to i posle toliko godina zanimljiva tema, a u isto vreme i koliko malo znamo o tome. Na sreću, neki izvori su sačuvani.

Jedan od takvih je „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu” (1989), knjiga sećanja dr Mihaila Andrejevića, vođe naše urugvajske ekspedicije iz 1930. Tu može da se sazna i otkuda ono „Montevideo, bog te video”, po kome je i nazvan prvi deo filma.

Razgovor s emisarom predsednika Fife MEĐUNASLOV

„Pre utakmice s Urugvajem dobili smo jedan duhovit telegram iz Beograda, koji je trebalo da nam ulije snagu da što bolje igramo. Telegram je imao sledeći tekst: „Jugoslavijo u Montevideo, bog te video, ugruvaj Urugvaj”. Međutim, mi smo se na toj utakmici sami „ugruvali”, blagodareći brazilskom sudiji A. Regu, koji nas je tako nepravedno i teško oštetio,” napisao je dr Andrejević

Na Prvom svetskom prvenstvu je učestvovalo samo 13 reprezentacija, mada je bilo predviđeno da ih bude 16. Iz Evrope su otišle samo četiri: Jugoslavija, Francuska, Belgija i Rumunija. Zašto je naša zemlja prihvatila da ide u Urugvaj, a neke evropske velesile nisu?

Prva dobrodošlica u Montevideu još na brodu u pristaništu: potpredsednik JNS Kosta Hadži i predsednik Fife Žil Rime

Foto iz albuma porodice Hadži Žil Rime

„Kada smo se upoznali Žil Rime mi je pričao o realizaciji njegove ideje da se obrazuje pehar za dodeljivanje pobedniku u fudbalskom kupu za prvenstvo sveta. Početkom 1930. uputio je JNS-u preko mene svog potpredsednika inženjera Fišera, predsednika mađarskog fudbalskog saveza, da bismo se dogovorili o učešću jugoslovenske reprezentacije u takmičenju za prvenstvo sveta u fudbalu,” otkrio je Andrejević. „Tada sam bio u funkciji sekretara za spoljne poslove Jugoslovenskog nogometnog saveza, čije je sedište već tada bilo premešteno iz Zagreba u Beograd. Fišer mi je objasnio da je Žil Rime sa svojim predlogom naišao na teškoće kod mnogih poznatih fudbalskih saveza, na primer u Engleskoj, Italiji, Austriji i Nemačkoj. Tada su ovi fudbalski savezi već imali razvijen profesionalni fudbal i nisu želeli da igrači duže vremena odsustvuju iz njihovih klubova čime bi ometali održavanje svojih državnih prvenstava. Inženjer Fišer je, po nalogu Žila Rimea, izneo u glavnim crtama povoljne uslove za učešće u svetskom fudbalskom prvenstvu, što se odnosilo na pokrivanje materijalnih troškova i drugo. Fišeru sam rekao da se načelno slažem sa iznetim predlozima i da ću se lično zauzeti za povoljnu odluku našeg saveza.”

Od urugvajskog ambasadora u Briselu Bauera su, kako kaže Andrejević, dobijena ne samo detaljna obaveštenja, nego i „da će svi predloženi uslovi biti ispunjeni uz garanciju urugvajske države”.

Zašto je Urugvaju stalo da po svaku cenu bude domaćin svetskog prvenstva 1930? Te godine je proslavljao svoju stogodišnjicu, a titula svetskog prvaka u fudbalu bi bila najlepši poklon za taj praznik. Država je igrala na tu kartu, jer su njeni fudbaleri bili olimpijski pobednici 1924. i 1928.

„Posle duže i svestrane rasprave JNS je odlučio da se prijavi za učešće na Prvom svetskom fudbalskom prvenstvu. Poslata je naša prijava Fifi i predsedniku Žilu Rimeu”, naveo je Andrejević. „Jedina naša teškoća sastojala se u tome što mi kao fudbalski savez nismo bili u stanju da sastavimo najbolji tim koji bi nas reprezentovao na svetskom prvenstvu. Zbog premeštanja saveza iz Zagreba u Beograd nastala je takva animoznost kod zagrebačkih fudbalskih funkcionera da su odbili da daju igrače za reprezentaciju.”

„Ugruvali” smo se blagodareći brazilskom sudiji: Dragan Mihailović u polufinalu protiv Urugvaja od koga smo izgubili sa 6:1

Fotodokumentacija „Politike”

Zagrebu se pridružio i Split. Posle bojkota za selektora je, umesto Zagrepčanina Pandakovića, postavljen Simonović, koji je predložio da reprezentacija bude sastavljena od beogradskih igrača.

Bio je to, uz nekoliko pojačanja, tim BSK-a. Andrejević i Simonović su bili u njegovoj upravi, ali je presudno bilo, kako se navodi u „Dugom putovanju kroz fudbal i medicinu” ono što su „plavi” prikazali protiv Ujpešta, tada jednog od najboljih klubova u srednjoj Evropi:

„Utakmica između ova dva kluba odigrana je u Beogradu 8. juna 1930. i ona se smatra, za ono vreme, za jednu od najlepših i najboljih. BSK je pružio tehnički lepu doteranu igru i pobedio je mađarskog prvaka sa 5:3. Ova utakmica je odigrana na nedelju dana pred polazak naše državne reprezentacije u Montevideo. Igrači BSK-a predviđeni za državnu reprezentaciju položili su veliki i težak ispit, odnosno probu, i to je poslužilo saveznom kapitenu Bošku Simonoviću da se opredeli za sastav državne reprezentacije kako je i nameravao.”

U Montevideo su pošli u utorak, 17. juna, s beogradske železničke stanice. Do Marselja su im trebala tri dana.

„Nije se putovalo spavaćim kolima, jer organizator svetskog prvenstva nije predvideo takve troškove. Plaćao je samo prevoz vozom drugom klasom”, zapisao je Andrejević.

I na francuskom brodu „Florida” od 16.000 tona bili su u drugoj klasi. Ali, igračima je više odgovarala ona niža.

„Svojom veselošću i bučnošću odmah smo privukli pažnju putnika i osoblja. Ovome je doprinelo i to što su naši igrači silazili u treću klasu u kojoj su se priređivale popularne igranke. U ovoj klasi među putnicima je vladala mnogo prisnija atmosfera od one u našoj drugoj ilu u onoj prvoj, najotmenijoj klasi. Naši igrači nisu mirovali na brodu. U samom početku putovanja sklapana su razna poznanstva, ali ponajpre sa lepim ženskim svetom,” primetio je Andrejević.

Brodska melodrama našeg igrača i Belgijanke

Najdalje je odmakao Teofilo Spasojević. Njegovu melodramu na brodu Andrejević je ovako opisao:

„Naše rukovodstvo puta, upravo najviše savezni kapiten Boško Simonović, blagonaklono je gledao na ovo, jer je smatrao, kao i ostali, da je za igrača Spasojevića i ta igranka neka vrsta treninga od posebnog značaja. Dok smo se nalazili na brodu smatrali smo da će se iz ovog Spasojevićevog poznanstva izroditi neka ozbiljna veza. To je bio razlog što je ta devojka iz Belgije, kao i članovi njene porodice, uživala simpatije sviju nas i smatrali smo ih kao naše rođake i prijatelje. Oni su tako reći postali sastavni deo naše reprezentacije. Međutim, kada smo stigli u Montevideo naš rastanak sa ovom porodicom je bio zaista tužan, posebno za našeg Teofila Spasojevića, jer je porodica morala da nastavi put u Buenos Aires. Devojka se opraštala od nas suznih očiju”.

Pristajanje u Barseloni naši reprezentativci su iskoristili da izađu na travnati tepih stadiona njenog najvećeg kluba. Narednih 18 dana nisu mogli da osete tlo pod nogama.

„Naši državni reprezentativci su za vreme putovanja brodom svakodnevno održavali treninge koje je propisao Boško Simonović. Trening se sastojao od lakoatletskog trčanja na palubi broda, od raznih skokova, a u velikom brodskom bazenu bilo je plivanje i vaterpolo”, iznosi Andrejević. „I pored svih treninga i vežbi, na čestim merenjima težine pokazalo se da su svi igrači dobili u kilogramima, a naročito se ugojio Milovan Jakšić, koji je na kraju putovanja težio 16 kg više od predviđenih.”

U Montevideo su stigli u utorak, 8. jula (šampionat je počeo pet dana kasnije, a prvu utakmicu su imali 14. jula protiv Brazila). Urugvajci su im telegramom poželeli dobrodošlicu još dok su bili na pučini.

„Na pristaništu nas je dočekala velika masa sveta, a tu su bili i naš počasni konzul Huan Desposito i Mihailo Alagić, predsednik naše kolonije, kao i mnogobrojni novinari,” sećao se Andrejević. „Prilikom našeg iskrcavanja dogodila se i jedna neprijatnost. Kada smo već bili na kopnu poveća grupa naših iseljenika dočekivala nas je našim pesmama i sviranjem na tamburicama. Međutim, druga manja grupa vikala nam je: „Dole Srbi!” Mnogobrojni policajci, koji su nas obezbeđivali, ubrzo su raščistili i ovi bukači su udaljeni sa pristaništa. Interesantno je navesti da su posle prve naše odigrane utakmice, kada smo pobedili reprezentaciju Brazila, ti isti ljudi, koji su nam na pristaništu vikali „Dole!”, sada došli u naš hotel i molili nas za izvinjenje, uz napomenu (kako smo i sami pretpostavili), da su na pristaništu tako postupili, jer su doznali da u reprezentaciji nema igrača iz Hrvatske i Dalmacije.”

Posle Svetskog prvenstva naša reprezentacija je kao BSK odigrala jednu utakmicu u Buenos Airesu i dve u Riju, odakle je francuskim brodom „Masilija” za 12 dana stigla u Lisabon. Odatle je nastavili do Bordoa, a onda vozom preko Pariza i Italije za Beograd, u koji se vratila u ponedeljak, 1. septembra oko 22 časa, i oduševljeno dočekana. Velike zasluge za to imao je i naš list:

„O ovim velikim i skoro junačkim zalaganjima i uspesima našeg tima imao je naš jedini novinar Bora Jovanović, iz „Politike”, da pošalje čitavu seriju telegrama i da zajedno sa ostalim agencijama sveta oda priznanje  velikom uspehu Jugoslavije u Urugvaju”, naglasio je dr Andrejević.

Ivan Cvetković

-------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Nekad je bilo Tirke–Moša. Moša–Tirke, a sada Vučić–Dačić, Dačić–Vučić.

• Da je bilo Bosanaca u timu, bilo bi ono: Montevideo, bog te maz’o.

• Srpski fudbaleri su imali hendikep. Igrali su za Jugoslaviju.

• Crnogorci su onu reprezentaciju smatrali svojom, jer su tada još bili Srbi.

• Naši fudbaleri su još u Montevideu počeli da uče španski. Spremali se za ovo danas.

• U onom timu bilo je komunista. Ali i Srba.

• U to vreme navijači su bili normalni.

Dragutin Minić