„Hvala Jugoslavijo, hvala Sarajevo”

„Volimo Jureka više od bureka”, parolu koja je osvanula na Momu ili Uzeiru, jednom od dva najviša solitera u Sarajevu, jutro pošto je Jure Franko osvojio prvu medalju za Jugoslaviju na zimskim olimpijskim igrama, upamtile su sve Sarajlije i njihovi gosti 

Bilo je to 15. februara 1984. godine na XIV „beloj olimpijadi”, prvoj u nekoj od socijalističkih zemalja i jedinoj dotad koja je kandidovala grad koji sem dobre volje svojih žitelja i velikih prirodnih mogućnosti nije imao ništa drugo za organizaciju Igara. Ni jedan objekat, ni hotele, ni iskustvo u organizaciji međunarodnih takmičenja u zimskih sportova. Sedam godina ranije, 1978. kada je Sarajevo pobedilo Saporo i zajedničku kandidaturu Faluna i Geteborga to je mnogima izgledalo kao ludost...

Sedam godina kasnije doputovao sam u Sarajevo za četiri sata „Olimpik ekspresom”, vozom kakav odavno ne postoji na našim prugama, sa sedištima kao u avionu, stjuardesama koje nude čaj i kafu, dok na TV monitorima „idu” spotovi sponzora igara i defiluju učesnici Igara...   

Volonteri su nas dočekali na stanici, prevezli do akreditacionog centra u „Skenderiji” gde je sve obavljeno u tili čas, a zatim do novinarskog sela u Dobrinji. Smeštaj u trosobnim stanovima, tada se činilo, iz snova, ishrana u restoranu u kojem nije bilo samo ptičijeg mleka...

Međutim, nešto je nedostajalo. Sneg...

U Sarajevu nije bilo snega, temperatura iznad nule bila je i na Jahorini, Bjelašnici i Igmanu, na kojem se topio ionako tanak snežni pokrivač. Istina snežni topovi su bili spremni, ali za kompletiranje olimpijske scene nedostajao je sneg. To je konstatovao i „Njujork tajms”, a Pavle Lukač, bivši novinar i generalni sekretar „Politike”, šef pres službe Igara, uvek s leptir mašnom i osmehom, hrabro je ustvrdio: „Čekamo samo da svi takmičari i gosti stignu u Sarajevo”...

I, zaista, sneg je pao u noći uoči svečanog otvaranja, a inače oprezni predsednik MOK Samaran je uoči polaska na ceremoniju na Olimpijski stadion „Koševo” izjavio:

„Ovo ne samo da mogu biti jedna od najboljih Igara nego će i biti najbolje Igre. Poznajemo vaše ljude, vašu zemlju, i znamo da ste u stanju da učinite da to bude i tako”.

I bilo je tako uprkos nevremenu koje je zahvatilo planine iznad Sarajeva. Snežne vejavice praćene orkanskim vetrom i do 212 kilometara na čas i smanjena vidljivost tri puta su odlagale muški spust na Bjelašnici, dva puta ženski na Jahorini pa je postojala opcija da se Igre i produže, ali neko odozgo se smilovao i vreme se prolepšalo. Ili su to učinili organizatori, jer Pavle Lukač zabrinutost izveštača presreo izjavom: „U ponedeljak će vam biti potrebne naočari za sunce”.

U ponedeljak u prodavnicama nastala je jagma za njima, a Lukač je u pres centru delio najaktivnijim izveštačima čokanje „Zmaja od Bosne”, šljivovice čije su dejstvo strani novinari poredili sa dejstvom nitroglicerina.

Da je to tako svako je mogao da se uveri u noći kada je proslavljano Jurekovo srebro u veleslalomu. Kantautor Andrej Šifrer, predvodio do rane zore sarajevskim ulicama razdraganu masu koja je pevala popevke, sevdalinke i šlagere i hvatala se u kolo. I Kozaračko...

Lepo je bilo tih februarskih dana biti u Sarajevu, koje je slavilo i druge junake Igara. „Zetru” su „Bolerom” zapalili Džejn Torvil i Kristofer Din i prvi u umetničkom klizanju zaradili dvanaest „šestica”. Na Igmanu čak ni – 22 nisu mogli ništa trostrukoj šampionki u kros kantriju Finkinji Marji-Lizi Hemeleinen, ali ni organizatorima i izveštačima svih jugoslovenskih redakcija koje je toplo obukla „JASA”... Rat u hokeju između Kanađana i Amerikanaca oko toga ko je pokušao da prošvercuje više profesionalaca razrešili su trijumfom hokejaši SSSR, koje je prevodio Vladislav Tretjak, a u brzom klizanju dominirala je Karin Enke i znatno doprinela da DR Nemačka prvi put postane najuspešnija zemlja na zimskim igrama...

U to vreme šefovi država i krunisane glave nisu imale običaj da idu po zimskim olimpijadama, ali su se mnogi – od Indire Gandi, preko Pereza de Kueljara, do Pjera Trudoa – dopisivali sa decom iz Vareša, koja su svetu uputila apel da se prekinu ratovi i uspostavi olimpijski mir.

Sarajevo je, ipak, imalo svoj džet set koje je okupila Amerikanka Kornelija Vinderbilt Vitni na prijemu u gradskoj skupštini. Tvrdilo se da je podeljeno 1.000 pozivnica i da je na prijem potrošila u to vreme basnoslovnih 50.000 dolara. Samo srećnici dobijali su pozivnice i mogućnost da vide izbliza glumačku zvezdu Kirka Daglasa, kosmonauta Leonida Leonova, svetskog šahovskog prvaka Anatolija Karpova, velikog vojvodu od Luksemburga, britansku princezu Anu, najstarijeg glumca na svetu Zvonimira Rogoza... Naši fotoreporteri su tada valjda prvi put okusili hleb paparaca, a ja sam te večeri bio u „Palati” kod Nurije na teletini ispod saća uz dubrovačka vina.

„Hvala Jugoslavijo, hvala Sarajevo” rekao je Samaran na zatvaranju Sarajevskih igara i tome se ni danas ništa ne može dodati.