Ponosni što ispravljamo nepravdu

Kad jedna vlada odluči da neselektivno sprovodi reforme i navodno ispravlja socijalnu nepravdu, moramo da se zapitamo koji su principi selekcije. A naročito, koji motivi navode da se u celini društva izuzmu određene (profesionalne) grupe i imenuju ili kao krivci za siromaštvo i manjak u budžetu, ili kao „ spasitelji” čija žrtva će značajno poboljšati posustalu srpsku ekonomiju i finansije. Ovo drugo je inkorporirano u ideju solidarnog poreza, da bolje i „društveno odgovorno” zvuči. Onda se čini da je sasvim logično da dve posebno značajne i odgovorne oblasti i njihovi nosioci – profesori i lekari – budu oporezovani na takav način da budućnost te dve oblasti postaje potpuno neizvesna. Štaviše, izvesno je da će ovo što je vlada zamislila dovesti do totalnog urušavanja visokog obrazovanja i medicinskih ustanova. Ali kog visokog obrazovanja i kojih medicinskih ustanova? Naravno, državnih.

Odatle se sam po sebi nameće odgovor na pitanje koji motivi leže iza ovih drakonskih mera.Govoriću, pre svega o univerzitetu,jer njemu pripadam, ali se oporezivanja u medicini još više plašim. Kao što je već nekoliko puta ponovljeno, odluka da se budžetski subjekti oporezuju i u onim delovima zarade pojedinaca i ustanova kojipripadaju zaradi na tržištu, to jest koji su izvan budžetskih izvora, pravno je neodrživa. Jasno je da je ova mera preduzeta da bi se svepretočilo na „slobodno tržište” i u privatne ruke. Ovaj ultraneoliberalistički gest sasvim je u skladu sa zahtevima svetskih finansijskih centara moći. Slepo prihvatanje ovih zahteva ne samo da znači nebrigu o nacionalnim interesima već, naročito u slučajevima malih i svakojako nemoćnih država, znači uništavanje samog društvenog tkiva. I to je upravo ono što nam donosi budućnost čiji su pravci naznačeni danas u merama nebrižne vlade (trenutno u ostavci, sutra slične na vlasti).

Neselektivni udar na instituciju državnog univerziteta koji opslužuje oko 16.000 profesora i drugonastavno osoblje, gde se školuje oko 200.000 studenata – znači udar na grupu koja ne samo da ima izuzetno značajnu društvenu ulogu već pripada profesionalnoj kategoriji koja je na neprekidnoj probi i koja mora da se potvrđuje svakih pet godina na ponovljenim izborima. S druge strane, ta ista kategorija koja treba da snosi breme reformi mora biti uključena u nacionalne i međunarodne projekte koji su takođe oporezovani, a koji predstavljaju, u mnogim disciplinama, sine qua non opstanka samih disciplina. Mogu da zaključim da je ovim zakonom izvršen svojevrstan udar na autonomiju državnih univerziteta.

Novim zakonima se apsolutno demotivišu i stariji profesori i mlađi nastavnici. Kad je reč o ovim drugima,jasno se daje uputstvo: idite u privatni obrazovni sektor ili u inostranstvo,gde ćete iskoristiti svoje znanje i kapacitete. Srbija, inače biološki ostarela, opustošena preseljenjem stotina hiljada obrazovanih ljudi devedesetih godina, postaje zemlja penzionera, političkih oportunista, „sposobnih” biznismena, neobrazovane mase i ostalih očajnih, apatičnih pojedinaca. Postaje i zemlja razorenih porodica lišena generacijskog kontinuiteta. Sa takvom strukturom ona je podesna za vladanje.Uprkos deklarativnim i sentimentalnim izjavama ljubavi narodu, istorijsko iskustvo nas uči da vođe vole samo one delove naroda koji ih bespogovorno slušaju. Zato je uvek uputno da se utiša, onesposobi i onemoća kritički orijentisan, obrazovan sloj koji neće bespogovorno da se klanja vođama verujući u njihovu ljubav i nepogrešivost. A mi jesmo uveliko na putu gde se tek stvorene demokratske strukture zamenjuju proročkim i obavezujućim glasom vođe.

I upravo zbog toga što jesmo na tom putu,celokupna akademska zajednica se ućutala, zabrinuta za svoj opstanak. Ne želim da pomislim da se radi o strahu, što je, kako kažu, to slučaj sa medijima. Ta zajednica, ponižena i uvređena, izgleda da polako pristaje da bude samo još jedan od faktora koji učestvuju u gubljenju dostojanstva države kao institucije celokupnog društva i njenom neumitnom padu pred moći kapitala, na osnovu odluka trenutnih vlasti. Populističko udvaranje najsiromašnijim slojevima time što breme punjenja budžeta i postizanje ekonomske stabilnosti treba da snose takozvani srednji slojevi, u koje spada populacija o kojoj je reč, vodi samo proširenju i „obogaćivanju” sloja siromašnih, što, kako je, posle grčkog i drugih iskustava poznato, vodi upravo do blokiranja potrošnje i do ekonomske stagnacije. Tozaljubljenici u ideju slobodnog tržišta najbolje znaju, i to, kako kažu, nije dobro. A upravo oni, pod pritiskom, ili bez njega, neprekidno predlažu „kresanje” budžeta, samo na određenim mestima, ali sa jasnim ciljem.

Profesorka na Fakultetu političkih nauka