Oblande za prazna obećanja

Uplovljavanje u poslednju nedelju kampanje za vanredne parlamentarne i beogradske izbore nikako neće značiti „mirno more” na srpskoj političkoj sceni. Građani već instinktivno osećaju da je završnica ključni trenutak bitke za glasove u kojoj će najubojitije oružje biti politički jezik, fenomen koji svoje puno ispunjenje doživljava u trenucima kada su ulozi najviši. Jezičke bravure, provokacije, metafore, eufemizmi, najrazličitiji spektar poređenja izvlače se iz arsenala gde su taktički čuvani za sam finiš trke. Ne treba međutim imati iluziju da je kampanja za izbore, ili samo njen završetak, jedini period kada su građani izloženi političkom jeziku kojim im političari u oblandama serviraju slatka obećanja. Reč je o daleko sveobuhvatnijem fenomenu koji postoji otkako je ljudskih zajednica, a o njegovim metodama su ispisani tomovi.

Široj publici je ipak verovatno najpoznatija „dijagnoza” koju je još 1946. izneo Džordž Orvel u eseju „Politika i engleski jezik”.

„U naše vreme, politički jezik je u velikoj meri odbrana neodbranjivog. Situacije poput britanske vladavine Indijom, ruskih čistki i deportacija, bacanja atomskih bombi na Japan mogle bi da se brane jedino argumentima koji su brutalni za većinu ljudi i koji se ne slažu s proklamovanim ciljevima političara. Zbog toga u političkom jeziku moraju da dominiraju eufemizmi, nelogičnosti i neodređenosti.”

U tom smislu Srbija ne zaostaje za svetom. Baš kao što američki političari pred svoje potencijalne birače izlaze s maštovitim eufemizmima kojima pokušavaju da prikriju mračna poglavlja svoje politike, srpski političari smelim metaforama pokušavaju da zasene neutemeljenost svojih obećanja.

U potpunoj ideološkoj konfuziji na ovdašnjoj političkoj sceni politički jezik je mutirao u neobičan hibrid pa identične fraze ispaljuju i „levi” i „desni”. Ipak treba priznati da je jezik srpske politike donekle umiven u odnosu na „slavna” vremena kada se nije prezalo čak ni od javnog vređanja protivnika na ličnoj osnovi (štafetu su sad preuzeli pojedini mediji).

Razvojem demokratije, razvili su se međutim i podmukliji oblici jezika politike koji na duge staze mogu biti mnogo opasniji od prostačkih ispada kada je na prvu loptu bilo jasno šta se misli. U oratorskom napretku većine političara, od početka karijere do danas, bez greške se prepoznaje uključenost profesionalaca. Iza političara stoje cele armije talentovanih ljudi koji se trude da njihov poslodavac u javnim nastupima izgleda što ubedljivije. Rečju, da priča a da ništa ne kaže.

Takve situacije su teren na kojem mediji treba da odigraju glavnu ulogu. Antologijski je slučaj britanskog novinara Džeremija Paksmana koji je svom gostu, političaru, u emisiji 12 puta zaredom postavio isto pitanje. Političar je odgovarao frazama koje ništa ne znače, a emisija je završena bez dobijenog odgovora. Zvuči poznato, zar ne?

Politički govor se, očigledno, može poljuljati jedino postavljanjem pravih pitanja čega su svesni i političari pa pokušavaju da neutrališu opasnost tako što će kontrolisati novinare. Ako bi se takvo nešto zaista dogodilo obistinila bi se distopijska vizija pomenutog Orvela koji u romanu „1984.” piše o Ministarstvu istine čija je jedina funkcija bila – da obmane i manipuliše javnošću.