Kako smo urušili vodoprivredu

Nesreću koja je zadesila Srbiju pokušavaju da opravdaju defetistički, kao događaj koji se nije mogao izbeći. Padavine se, naravno, ne mogu izbeći (a biće sve višerušilačke zbog globalnih klimatskih promena), ali bi štete bile mnogostruko manje da država par decenija nije sistematski urušavala čitav sektor voda, delatnost koju u svim zemljama smatraju najvitalnijim sistemom države.

Srbija je jedina zemlja u svetu koja je rasparčala svoju vodoprivredu (uprkos stavu iz Zakona o vodama da je Srbija jedinstven vodoprivredni prostor), a uništila je i sva svoja vodoprivredna preduzeća koja su nekada vrlo uspešno održavala i gradila sisteme.

U svetu se tim sistemima upravlja jedinstveno, na nivou države. Pomenimo samo da je u SAD briga o vodnim režimima i poplavama centralizovana na federalnom nivou i da se tim poslom bavi Inženjerijski korpus vojske SAD, koji ima najbolje inženjere hidrotehnike. Srbija je svoju razbijenu vodoprivredu pre 24 godine ostavila bez stabilnih sredstava, čak i bez sredstava koja su neophodna za održavanje zaštitnih sistema, pa čak i rupe u budžetu pokriva uzimanjem i onih minimalnih sredstava koja su odvojena za vodoprivredu.

„Politika” je 22. 9.2011. na udarnom mestu objavila članak „Fond za vode spasao budžet”, u kome se kaže da su „obezbeđena sredstva za oktobarske povišice” tako što su pokupljena sva sredstva koja su bila odvojena za vodoprivredu. Neka mudra Nena je kao komentar članka napisala: „Voda pamti!” Voda nam je zapamtila i ja navodim samo par primera krajnje nebrige države, koja je dovela do ove nesreće.

Da je dato još samo malo nedostajućih sredstava za stavljanje u funkciju već potpuno završene brane „Stubo–Rovni” iznad Valjeva, ta akumulacija bi potpuno „progutala” talas sa tog dela sliva i to bi značajno umanjilo talas na celom toku Kolubare. Da je stavljene u funkciju potpuno završena brana „Selova” na Toplici (već godinama se čeka da se još samo izmesti jedna deonica lokalnog puta), cela dolina Toplice bila bi potpuno bezbedna.

Davno smo upozoravali REIS „Kolubaru” i REK „Kostolac” da su neki zaštitni nasipi nedovoljno pouzdani i da ih treba povećati na najlakši način, korišćenjem materijala iz otkrivke, vlastitom mehanizacijom, vlastitim snagama. No, mi hazardiramo, jer smo „eksperti” da nasipe gradimo džakovima, kada voda dođe do grla. Da pomenem primer koji pokazuje svu našu nesuvislost, na koju smo uzaludno upozoravali. Da bi se površinski kopovi REIS „Kolubare” branili od poplava, na veoma bujičnoj reci Kladnici napravljena je namenska akumulacija „Paljuvi–Viš”, čiji je glavni zadatak bio da štiti kopove potpuno ublažavajući bujične povodnje. Tako važnim objektima se u svetu upravlja sa najvišeg nivoa države. No, nadležni su taj vitalni objekat, od koga zavisi energetska sigurnost Srbije, poverili na upravljanje – ribolovcima. Dobro ste pročitali. Ribolovci su potpuno zapustili sistem, brana je obrasla šumom (zbog toga je ugrožena), i što je tragično i nesuvislo, nisu je i pored upozorenja da nailaze ekstremne padavine blagovremeno ispraznili da može da prihvati talas.

Ko će sada da odgovara što je taj vitalni objekat tako obezvređen i što nije obavio svoju zaštitnu funkciju? A da ne govorim o nizu drugih slabih tačaka na nasipima koji su prosto vapijuće upozoravale da ih vlastitom mehanizacijom i sa malo sredstava (ali sa dobrom voljom i mudrošću) treba na vreme ojačati. Tačno je da su povodnji bilo ogromni, ali je sasvim izvesno da se zaštitni sistem bez mnogo novca mogao blagovremeno dovesti u stanje da se spreči tragedija Obrenovca i katastrofa potapanja površinskih kopova.

A šta tek da kažem da su nekadašnje vlasti za uspinjače i skijališta uvek nalazila sredstva, ali nisu našle sredstva za najvažniji vodoprivredni objekat Srbije – branu „Svračkovo” na Velikom Rzavu, pa se izvođač, naša renomirana „Hidrotehnika”, morao povući sa tog gradilišta. A od tog objekta zavisi hoće li ljudi u Čačku, Gornjem Milanovcu, Požegi, Arilju, Lučanima imati čašu vode u sve dužim periodima malovođa Jer najgora posledica klimatski promena je upravo to: nahrupe veliki, sve veći povodnji, a nakon toga nastupe dugi, sve nepovoljniji i duži periodi suša i malovođa.

Ako hoćemo da obnovimo Srbiju, moramo najpre da obnovimo sektor voda, dajući mu mesto koje ima u celom svetu. Sada ni ja, a ni drugi ljudi koji su decenijama u poslu sa vodama, ne znamo ni da li resor voda uopšte postoji, jer se prvi put od kako postoji Srbija uopšte ne pominje u delatnostima ministarstava.

Diplomirani inženjer građevinarstva, Beograd