Pesnici misle drugačije od političara

Novi Sad – Godišnje dobijamo više od pet stotina zbirki pesama, pesničkih izbora, hrestomatija i antologija, ali u malom tiražu i još manjem susretu sa čitaocima. Kao što se poezija masovno piše, bez kriterijuma i poretka, tako se o takvoj poeziji i piše. Krug je zatvoren. U njemu je srpska poezija kao kažnjenik bez krivice.

Niti ko za kažnjenika mari, niti ga ko brani, deo je obraćanja dopisnog člana SANU Mira Vuksanovića na jučerašnjem okruglom stolu „Srpska poezija danas”, u prostoru Ogranka SANU u Novom Sadu. Prihvatajući Vuksanovićev predlog, ova institucija kulture organizovala je prvi razgovor u okviru petogodišnjeg projekta „Srpska književnost danas”.

Narednih godina, zaključno sa 2018, biće razmatrani i proza, srpska književna kritika i esejistika, dramska književnost, kao i književnost za decu. Saopštenja sa diskusijom biće objavljeni u posebnim sveskama.

Prema Vuksanovićevom objašnjenju, osnovna namera projekta je da se dobije kratak, ali što obuhvatniji prikaz savremenog književnog stvaranja na srpskom jeziku, u svim žanrovima, u poslednjih četrdesetak godina, u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj i drugim zemljama.

Iako su se neki od zaključaka ovog skupa odnosili na potisnutost srpske poezije, jezika i ćiriličnog pisma, u odnosu na savremene tehnologije i diktat ekonomije, na to da je poezija štivo malobrojnih, istaknuta je i potreba da se jasno definiše i odvoji elitna književnost od amaterizma, kao kulturno dobro sačuvano za budućnost.

Bilo je reči o srpskom pesništvu od Miodraga Pavlovića, Borislava Radovića, Ivana V. Lalića, Stevana Raičkovića, Jovana Hristića, Novice Tadića, do Ane Ristović, Dejana Aleksića, Milene Marković... i mladih pesnika takozvane treće avangarde. Kako je primetio prof. dr Đorđe Despić, u srpskoj poeziji poslednjih nekoliko decenija postoji stvaralačka sloboda i raznovrsnost poetika, gde ženska pesnička praksa počiva na izrazitom urbanom senzibilitetu, skeptičnom tonu i fluidnosti jezika.

Dragan Hamović opisao je kulturnopolitičke prilike i podele koje neizbežno utiču i na književnu svest, čak i kad se ona opire oštrim podelama unutar književnog prostora.

Posle pozdravne reči akademika Zorana Kovačevića, obratio se prof. emeritus dr Slavko Gordić, a potom su saopštenja podneli pesnikinja Tanja Kragujević, prof. dr Bojana Stojanović-Pantović, dr Dragan Hamović i prof. dr Đorđe Despić.

Profesor Gordić dao je podrobnu žanrovsko-tematsku analizu naše savremene poezije, naglasivši, pri tome, da je pesničko stvaranje neodvojivo od upliva stvarnosti.

– Srpski pesnici nisu i ne mogu biti prosvećeno ravnodušni prema sudbini naroda kome pripadaju. Što nije dopušteno ni nauci pogotovo ne priliči poeziji. Ovih godina često navodim jednu izjavu Luja Pastera: „Nauka nema otadžbinu, ali naučnik ima otadžbinu.“ Slične izjave, znamo, često nailaze na tvrde uši. U znanom maniru cinične komocije, nemali broj političara i političkih analitičara neretko zapitkuje „da li hoćemo da od sutra pa zanavek svi postanemo taoci Kosmeta“. Pesnici, dakako, osećaju i misle drukčije. Mada bi i poneki od njih, iz računa ili veselog evropskog nehata, potpisao izjavu Olija Rena, glatku i oblu kao jaje, po kojoj mi danas biramo između evropske budućnosti i nacionalističke prošlosti, oni osetljiviji i umniji misle i pevaju drukčije, istakao je prof. emeritus dr Slavko Gordić.

Pesnikinja Tanja Kragujević ukazala je na autore i poetske zbirke koji ukrštaju sajber-vreme i meditativnu zenovsku liriku (Saša Radojčić), koji tvore istančane metafore i poseduju esejistički dar (Vojislav Karanović), sofisticirano usvajaju heterogenosti sveta, i sopstvenog bića (Ana Ristović). Govorila je o delu modernog klasika Ljubomira Simovića, viziji prazne budućnosti i ranjene prošlosti Simona Simonovića, kao i o osobenostima stvaralaštva Miroslava Maksimovića, Slobodana  Zubanovića, Vase Pavkovića, Nenada Šaponje.

Bojana Stojanović-Pantović je, govoreći o skrajnutosti poezije na srpskom tržištu knjige, u odnosu na roman, navela i podatak da su posle 2000. godine u Nemačkoj i Austriji štampane tri antologije i nekoliko samostalnih pesničkih izbora naših savremenih pesnika i pesnikinja.

„Sintezu modernog srpskog pesničkog izraza od Laze Kostića do Ane Ristović načinio je poznati nemački slavista Manfred Jenihen, Robert Hodel osvetlio je srpsku pesničku scenu druge polovine 20. veka sve do pesnika rođenih 1960. godine, a Dragoslav Dedović autore i autorke novije i mlađe generacije.“

Prevagu nad nezahvalnim konstatacijama o stanju poezije danas, u izlaganjima govornika, imali su pesnički stihovi poput onog Miodraga Pavlovića – da dok je god reč izvan svake spektakularne katastrofe, poezija će opstajati.