Molitva

Prošle nedelje desio se pravi ,,kolonijalni” skandal: predstavnik Evropske unije objavio je na sva zvona da Marija Šerifović, izgleda, više nije podobna da bude jedan od petnaest ambasadora Evropske unije zbog toga što je u predsedničkoj kampanji podržala Tomislava Nikolića. I još je najavio da će Evropska komisija ispitati sve izjave mlade pobednice Evrosonga, sa ciljem da se utvrdi da li su one politički nekorektne spram vrednosti u koje se kune Evropska unija.

A Evropska unija, kao što je poznato, kune se u demokratiju i slobodne izbore.

Ali, Srbija još uvek nije član Evropske unije, pa se tako ovaj demokratski odnos može olako premetnuti u ,,kolonijalni”, sve dok Srbija ne postane punopravna članica. Da li to znači da ona pravila koja važe za druge države ne važe za Srbiju, koja toliko želi u Evropu? Pa, ovo nespretno uplitanje evropskih zvaničnika u srpsku predizbornu utakmicu trebalo je da svim Srbima objasni kako će biti tretirani oni koji glasaju slobodno – to jest oni kojima padne na pamet da zaokruže Tomu.

Boris Tadić je prvi reagovao šokiran ovakvom ,,podrškom”, ustao je u odbranu prava Marije Šerifović i svih onih koji će slobodno glasati protiv njega. I time je pokazao da za njega demokratija jeste svetinja, te da će biti dobar predsednik svim građanima ove zemlje. Teško da bi se u predizbornoj kampanji, u kojoj je inače politička retorika zaoštrena do eksplozivnosti, i jedan drugi političar tako principijelno borio za prava onih koji su u suprotnom taboru.

U ovoj celoj stvari, osim što je Boris zasijao kao ukras i primer za ugled ne samo u Srbiji nego i u Evropi, ne može se prevideti šteta koju je našim iluzijama o Evropi naneo navedeni evropski aparatčik, pokazujući sluđenim Srbima da je Evropa jedno mnogo ozbiljno mesto u kome nema milosti – čak ni za prirodno pravo pobednice Evrosonga da daje podršku po sopstvenom izboru.

Boris je ovim gestom spasao sebe, Mariju, pa čak i Evropu.

Pokazao je da u Evropi ima rupa, ali da Srbija može da bude ukras Evrope. Tačnije, da se ukrasom Evrope najlakše može postati upravo onda kada se ima lični integritet, te kada se u ime integriteta ukazuje na njenu neprincipijelnost, na njene dvostruke standarde i kada se ličnim primerom pokaže šta znače i koliko su na ceni demokratske vrednosti, kao što je to pokazao Boris Tadić.

Ipak, iako Boris sanja daleko lepšu sudbinu za Srbiju, Srbija je dovedena u simboličku poziciju kolonije upravo ovom pretnjom sa visokog mesta, pa je ta izjava sa krova Evrope naježila mnoge smirene duše u Srbiji. Udarac po Mariji, ispostavio se kao evropski nonsens – možete slobodno da birate, ukoliko se sloboda shvati uslovno.

Ova bizarnost Evrope u Srbiji može da izazove samo suprotne reakcije. Marija se baš uplašila, a obožavaoci Evrosonga sve se misle da ove godine ne glasaju za pobedničku pesmu, a sve zbog naređenog bojkota prošlogodišnje pobednice koja ,,nepravilno misli”.

I začudo, Borisova reakcija bila je neka vrsta molitve za ,,Evropu”. To nije Evropa koju nam on želi, niti u koju nas vodi. Njegova Evropa liči na njega – vaspitana je, pristojna je, poštena je i razume ideju slobode. Evropska Srbija koju gradi Boris bolja je od Evrope, i zaista bi bila ukras, a ne rupa na tom šarenom tepihu.

Pa ipak, možda neki pesnik danas, kad posmatra sve ovo oko nas, ima pravo da parafrazira onaj stih: Da li će Evropa umeti da peva, kao što su Srbi pevali o njoj?

Do tada, ostaje nam samo molitva.

www.mirjanabm.com