Borkinje, bebe i hedonizam

Moja Eustahijeva truba svakodnevno je izložena gromoglasnim decibelima fundamentalnog feminizma, ali, kao potencijalni emocionalni delinkvent, priznajem da pomalo perverzno uživam u toj buci. Ima tu i podosta besa. Amazonke ženskog ekspanzionizma podigle su retoričke mačeve najpre nad statistikom, a potom su, posle obrade podataka, navalile i na „Politiku”.

Izračunaše službenice u Republičkom zavodu za statistiku gde, mahom, rade žene, kako polovina Beograđanki u tridesetim godinama nije rodila bebu. Ništa čudno i ništa novo pod kapom srpskom, osim još jednog dokaza o padu nataliteta, beloj kugi i ostalim, već pomalo dosadnim raspredanjima o izumiranju Srba i Srpkinja. To je, uglavnom, opšte mesto naše izvesne budućnosti. Otprilike za pedesetak godina – nećemo ni postojati.

Dakle, mrka kapa s nama. Ko gleda svet oko sebe, ne treba mu Zavod za statistiku da bi to zaključio. Dovoljne su mu dve stvari: da nema kataraktu i da logički zaključuje.

Ali, grupa borkinja za ženska prava, od kojih je jedna, osim što je odlična dramska spisateljica, uzgred i prelepa, skočile su na duge noge lagane i sa saborkinjama oplele sve redom. I članak o Beograđankama, i spisateljicu članka i čitavu vaskoliku „Politiku”. Svi su redom optuženi za fašizam, mizoginiju i ostale gadne rabote. Nisu, srećom, pominjale mir u svetu.

I, zagalamiše borkinje, bogami, poprilično muški, kao i dobar broj čitateljki tog članka na našem sajtu: ko ste, bre, vi, da nas prebrojavate i prozivate što ne rađamo! I još se, tvrde oni, ta fašistička mizoginija sprovodi ne samo gebelsovski otvoreno, nego se podmeće još i između redova, kvarno i podmuklo, pa se naše slatke Beograđanke osuđuju i za – hedonizam! Što će reći, vole žene da uživaju u životu, umesto da ujutru slušaju kako kmeče bebe! A „Politika” se tu našla, jelte, u ulozi prekog suda, pa ih sve izvodi pred streljački vod javnog mnjenja!

Ako bih posmatrao ovu polemiku kroz prizmu pripitomljene muške šovinističke svinje, moram da budem sasvim iskren. Da sam žensko, ne bih rađao ni ja. Spasla me, igrom sudbine, isključivo kombinacija hromozoma, te sam postao, bar se osnovano sumnja, muško!

I šta je, dakle, loše u tome što današnje devojke uče i ganjaju karijere? Baš ništa! Šta je loše u tome što su uživancijom zamenile kolevku? Takođe ništa. To je stvar ličnog izbora kao osnovnog ljudskog prava.

Dečurlija su, inače, dosadna bića. Dobiješ ih i shvatiš kako više nema spavanja do podneva. Nema, što je još gore, spavanja ni noću. A tek kad klinja ili klinka prohoda… Majka postaje biatlonac dok juri čedo po parku. Potom detence kreće u vrtić i na treninge. Razvoziš ga tamo-vamo, sve da bi zadovoljio familiju i dužnost prema otadžbini. Ako se još i napalimo na patriotizam, pa ih napravimo nekoliko komada, na dečurliju mislim, onda se život pretvara u košmar! Em je nemaština, em gužva u kući, em nesnosna galama, em nema vremena za hedonizam.

Ali, tridesetogodišnjakinje koje rade za po dvadesetak hiljada dinara za kasom u nekom šoping-molu ili u kiosku nisu te koje su unajmile pojačala i oplele po „Politici” što je prenela podatke RZS-a, te inače mračne institucije, koja popisuje sve nas, ovakvi kakvi smo. Megafon su, naprotiv, zgrabile mahom dobrostojeće dame etablirane u NVO rovovima iz kojih rafalno ispaljuju optužbe po mojoj koleginici Katarini Đorđević.

Doduše, možda su borkinje iz hedonističkih rovova u pravu. Kad bolje razmislim, Kaća je i meni sumnjiva. Naime, previše kontaktira s mojom ženom, a onda paktiraju protiv mene i njenog dragog, upravo na feminističkim doktrinama koje su ideološki vrlo slične Amazonkama s kojima Kaća uveliko polemiše.

Zapravo je ova ženska pobuna krajnje zabavna, jer se podiže na ideološki nivo, naklapanjem o zaštiti ženskih prava. Potom se dosoljava urbanim feminizmom, dok se onda sve to pomeša sa sosom od fašizma.

(Foto www.pixabay.com)

Tako, čak, ratnice novog ženskog totalitarizma podsećaju i na slučaj Nataše Mićić, čija je fotografija na kojoj se vide duge noge, na naslovnici NIN-a, tada sablaznila palanku ovdašnju. U svoje zlatno doba, poput boja njenih kovrdža, Nataša Mićić politički nije predstavljala čak ni marionetu, već je za v. d. šefa države izabrana upravo kako bi pokazala kako Srbiji ne treba predsednik. Ili, ako Srbiji već treba šef države, jer tako nalaže Ustav (ko li ga napravi?), onda je tada i odlučeno – neka predsednik izgleda kao Nataša! Neka ima najbolje noge Srbije, ako u tom trenutku Tanja Bošković nije u zemlji.

Razume se, valjda, da je takav model predsednika imao i slatke kovrdžice. Tako je uspostavljena figura predsednice sa prelepim nogama, kao antipod u to doba nepoželjnog Koštunice. Koji, osim što nema kovrdžice, ima još jednu manu. Kratkonog je!

Ali, nemaju samo naše borkinje slične dijaloge sa konzervativnom, seljačkom i fašističkom okolinom. I Dženifer Aniston, za neupućene, bivša žena Breda Pita, takođe kukumavči što joj familija, Holivud, mama i vaskolika Amerika zvocaju jer nije postala mama. Dženifer se, sirota, brani iz svih oružja. Ali, nikoga nije optužila za fašizam. Ni mi ne optužujemo nikoga, niti zavirujemo pod tuđe jorgane. Dakle, kome je do beba, neka ih pravi. Kome je do drugih stvari, neka ih opet pravi.

Nego, sve vreme se pitam, gde su u ovoj priči muškarci? Otuda je ovo zapravo uzaludni vapaj za razumom, jer, uz pokoju usiljenu mačističku malicioznu opasku, zapravo nemoćno posmatramo ovaj žensko–ženski ideološki obračun.

A kako je nama, gotovo izumrloj vrsti muških primeraka u „Politici”? Osim što imamo žene kod kuće, imamo i šefice na poslu. I, hajde što moramo da izlazimo na kraj sa Smajlovićkom, nego imamo i direktorke. A kad Lazanski iduće godine ode u penziju, ostaćemo i bez vojske.

Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Položaj žene je bezbedan, samo ako je na položaju.

• Srbin tuče ženu samo u dva slučaja: za njeno dobro i u samoodbrani.

• Ako je žena zaposlena kod privatnika i još privlačna, zna se njen položaj.

• Kod nekih Balkanaca je mizoginija u genima.

• Mnoge žene imaju pravo glasa. Ali ne u kući.

• Čim se pomenu ljudska prava, u ženi se probudi muškarac.

• Sad, kad Srbin ne sme da tuče svoju decu, ostaje mu samo žena.

• Ženska prava su ugrožena balkanskim pravilima.

Dragutin Minić