Bluz o sumraku civilizacije

„Kazimir i Karolina” Edena fon Horvata (1932) je narodni komad fragmentarne strukture, društveno-kritička hronika malograđanštine u vreme uspona nacizma. Radnja je uglavljena u vreme pivskog sajma, Oktoberfesta, u okolnosti raspojasanog karnevalskog ponašanja i prepuštanja iluzijama alkoholnih čari.

Takvo pučko veselje je prilika za slikovito ispisivanje sumraka civilizacije, okidač razlivanja istina o društvenim nepravdama, zguranih iza svetlucavih vašarskih opsena.

Melodramski začinjena radnja se odvija između nekoliko parova likova, različitih generacija i društvenih statusa.

U prvi plan se izvlače pitanja o poreklu zla, snalaženju u situaciji društvene bede, zatim o posvećenosti i preljubi u muško-ženskim odnosima, kao i o putevima postizanja finansijskog uspeha, korupciji i politici.

Režija Snežane Trišić je utemeljena u stilizaciji, što je odgovarajući način scenskog čitanja Horvata, kako je i sam pisac to utvrdio (smatrao je i da naturalizam i realizam ubijaju smisao njegovih komada).

U rediteljskom tumačenju je jasno, ali fino i nenametljivo, iscrtan konflikt između opakog pučkog divljanja i stvarnosti društvene bede, usamljenosti i osujećenosti pojedinca u nakaradno postavljenom sistemu vrednosti.

Sa jedne strane se akteri bezgranično opijaju i orgijaju, kao da sutra ne postoji, skiče i ciče na (metaforičkom) toboganu zaborava, pokušavajući tako da zbrišu svoj očaj. No, naličje bleštećih vašarskih svetala je metastaziralo, nezaposlenost i beda truju svaki preostali deo društvenog tkiva.

Kataklizma se na sceni preteće naslućuje u postojanom i tihom okretanju velikog točka, simbolički pustog ringišpila, u pozadini. A centralni prostor scene zauzima kosa platforma nalik toboganu, nizbrdica koja ima i simboličko značenje pada (scenograf Darko Nedeljković).

Glumci su nadahnuto oživeli galeriju Horvatovih likova, od bradatih žena do prepredenih političara, sa razlikama u ugrađenim stilizacijama. Jelena Đokić je sa finom merom i blagom groteskom uobličila Karolinu, šarmantnu i zavodljivu sekretaricu, ali i prelaku, jeftinu ženu koja će se bez mnogo dileme prodati pohotnim muškarcima za iluziju boljeg društvenog položaja.

Bojan Dimitrijević je grublje i teatralnije predstavio prgavog Kazmira, šofera koji je izgubio posao i dostojanstvo. Njegov Kazimir je pomalo vojcekovski tip, sam i neuklopljen, skrajnut na marginu društva. Nagle, neprirodne promene u njegovom ponašanju poseduju i jednu pinterovsku čudnovatost koja je rezultat maglovitog sukoba između svesti i podsvesti, borbe koju je Horvat redovno dramski vajao.

Nebojša Ilić je uzdržanije predstavio stidljivog krojača Šircingera, koji nežno juriša na Karolinino srce. Marinko Madžgalj je otresito stvorio lik Franca Merkla, samouverenog i nadobudnog prevaranta, i nasilnog mufljuza koji surovo omalovažava žene, uključujući i njegovu devojku Ernu.

Nju je svedenim sredstvima, sa izražajnom hladnoćom i rezervisanošću, prikazala Katarina Žutić. Stariju generaciju hohštaplera i pripadnike višeg društvenog sloja predstavili su Tihomir Stanić (Rauh) i Nenad Ćirić (Šper). Njima godine nisu donele mudrost i smiraj, naprotiv, donele su im još više siline, galame i samouverenog bezobrazluka u ispoljavaju niskih strasti.

Muziku u predstavi uživo izvodi tročlani orkestar koji čine Irena Popović (klavir), Vladimir Gurbaj (klarinet) i Danilo Tirnanić (bubnjevi), uzbudljivo i na muzičkom planu ističući promene atmosfere (kompozitor Irena Popović).

Aktuelnost ovog bluza na rubovima postojanja, pučke balade o društvenom sunovratu, samoći i usamljenosti, izdaji i prodaji, ali i o neizbežnosti korenitih promena, uznemirujuće je prepoznatljiva. Jedna od tamnih istina koju je Horvat isticao je ta da snažno raslojavanje društva i narastajuća beda raspiruju fašizam.

Zategnuti društveni odnosi u današnjem svetu apokaliptički podsećaju na tadašnje predvečerje globalnog sloma. Umetnost pozorišta, kao savesnije verzije sveta, ukazuje na to da se istorija stalno ponavlja i da su mehanizmi nastajanja globalnih političkih sporova uvek u osnovi stari. Svi smo deo tog sistema i možemo na njega da utičemo jer ga ipak činimo.