Srbija tenisom osvojila svet 1

Krajem januara udarna vest u svim glavnim svetskim medijima Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju, Juronjuzu odnosila se na našu zemlju. Prvi put, ako se izuzmu petooktobarski događaji, Srbija i Srbi su pomenuti u pozitivnom svetlu, a naslovi „Super Srbin”, „Australija govori srpski” i „Srbi osvojili Melburn” našli su se na udarnim stranicama sportskih sekcija najuticajnijih listova na planeti. Zasluge za to nosi kvartet mladih Beograđana: Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković i Janko Tipsarević. Naravno, ne smemo zaboraviti ni Nenada Zimonjića koji je u dublu sa Kineskinjom Tjentjen Suen pobedio u igri mešovitih parova na turniru u Melburnu.

Na Otvorenom prvenstvu Australije u tenisu, jednom od četiri gren-slem turnira u godini, gde se u obe konkurencije takmiči 128 najboljih igrača sveta i gde prva nagrada iznosi 1.370.000 dolara, bili su glavna atrakcija. Novak Đoković je osvojio trofej, savladavši u polufinalu do juče nepobedivog prvog igrača sveta Rodžera Federera, Ivanovićeva je poklekla u finalu od Ruskinje Marije Šarapove, koja je prethodno u polufinalu bila bolja od Jelene Janković opterećene povredama, dok je Janko Tipsarević kao potpuni autsajder „dogurao” do trećeg kola i tu pošteno namučio pomenutog Federera, nateravši ga da se znoji skoro puna četiri sata da bi na kraju bio savladan sa 3:2 u setovima.

Bila je to ljubav na prvi pogled između svetske, ne samo sportske javnosti i kvarteta „NAJJ”, što su početna slova njihovih imena i radni naslov humanitarne egzibicije koju su priredili u decembru prošle godine u Beogradu. Četvoro mladih, lepih i obrazovanih ljudi iz male zemlje koja je bar u poslednjih 20 godina bila poznata po ratu, sankcijama, haškom tribunalu... Četvoro tenisera koji su svoje prve korake sa reketom i lopticom činili pod pretnjom bombama uz zvuke sirena u ispražnjenim bazenima, dok su njihovi vršnjaci, a sada veliki konkurenti trenirali u velelepnim teniskim kampovima na Floridi ili nekom drugom egzotičnom mestu.

Ove četiri „Pepeljuge” iz Beograda dobile su titulu koja je često korišćena kod nas – „istinski ambasadori Srbije u svetu”. Bez namere da umanjimo uspehe njihovih prethodnika, slava naših tenisera sada ima mnogo veću snagu. Tačno je da su često znali da nas obraduju odbojkaši i vaterpolisti, ali ovi sportovi nemaju tako veliku medijsku pažnju. Glavni „krivac” za to su SAD gde ovi sportovi nisu popularni. Košarkaši su bili naš „brend” i biće ponovo, ali stara izreka kaže da „istoriju stvaraju pojedinci, a ne mase”, tako da je uvek bilo teško izdvojiti nekog od tih 12 sjajnih momaka. Čak i kada bi neko „iskočio”, kao što je to bio slučaj sa, recimo, Vladom Divcem, i u njegovim najboljim godinama moglo se nabrojati bar dvadesetak igrača na planeti koji su bili bolji i poznatiji od njega. Ne možemo da kažemo da je Novak Đoković novi Majkl Džordan, ili Medžik Džonson ali se munjevito približava takvim zvezdanim visinama.

Manija za „Srpskim senzacijama”, kako ih popularno zovu, dovela je do te mere da recimo Jelena Janković na dalekim Filipinima ima nekoliko „fan klubova” koji „ratuju” između sebe za titulu najprivrženijih zaljubljenika u našu teniserku. Na teniskom forumu na internetu jedan Holanđanin iz Haga, očigledno upoznat sa „našom situacijom” izjavljuje kako „nikad ne bi pomislio da navija u nekom sportu za Srbiju, ali ’eto’ mora” i čak mora da kupi satelitsku antenu, da bi na RTS-u gledao Jelenu i Anu u Kupu Federacija u Budimpešti. Potom se raspravlja sa još jednim novim navijačem Srbije iz Argentine o tome kako bi selektor naše reprezentacije Dejan Vraneš morao pored Vojislave Lukić da pozove ili Natašu Zorić ili Anu Jovanović.

Takvih primera ima mnogo. Razlog zbog kojeg naši teniseri nose titule ambasadora Srbije potpuno je opravdan. Ako na ulici, na primer negde u Viskonsinu, upitate prolaznika na koga prvo pomisli kada se kaže ’Srbija’, sigurno će odgovoriti Đoković, Ivanović ili Janković. Vlade Divac je ranije uvek bio tek na trećem mestu, iza neprikosnovenih Miloševića i Mladića. Doduše, olakšavajuća okolnost za naše tenisere jeste i što „popularnost” naših vladara i „vojskovođa” polako bledi.

Nastavak u štampanom izdanju «Politike»