Kako sam ostao bez sela u Švajcarskoj

Nisam za to da poreski obveznici pomažu kockare koji su uzimali stambene kredite u švajcarcima, a da mene, sirotana, koji je na sebe stavio okove stambenih kredita marke evro, ostavlja na cedilu! Kakva je, uostalom, razlika između te dve grupacije bednika koji su samo, gle bezobrazluka, želeli da kupe stanove i odvoje se od svojih mama i prestanu da sisaju palac?

Otuda je kuknjava radnih ljudi i građana koji su uzeli stambene kredite u švajcarcima, mada iskrena, izuzetno uzaludna. Zato što im je sudbina već nacrtana. To nije morao da im kaže Štiglic, mogla je i Kleopatra. Njih je geopolitika, odnosno, odluka švajcarske vlade da odmrzne franak, gurnula u dužničko ropstvo ili, eventualno, na ogradu Brankovog mosta. Među tim junacima i junakinjama ima podosta mojih prijatelja koji su imali iluziju da ih tadašnje niže rate u švajcarcima čine sigurnijim, pametnijim u posttranzicionom cirkusu u kojem smo, odavno se vidi, predodređeni da igramo šimpanze.

Mislili su da je to bolji izbor, ne shvatajući da je taj čin jednako proklet kao zaduživanje u evrima. Otuda država mora da se ponaša jednako prema svima nama. Ukratko, i ja želim zaštitu države. Da li sam ja dužnik nižeg reda? Kada sam, beše li to 2007, uzeo stambeni kredit, rata mi je bila oko 40.000 dinara. Sada je više od 60.000! Ko će mi nadoknaditi tih dvadesetak hiljada mesečno koje sam gubio i gubim…

Kakvi smo samo posttranzicioni naivci bili, kada smo pristali da dobrovoljno postanemo ropska stvorenja neoliberalnog doba, govori i činjenica dobro poznata u stručnoj finansijskoj javnosti. Najveći broj bankarskih menadžera, i finansijskih eksperata, zauvek je sebi stavio švajcarsku kragnu! Oni kreiraju nacionalnu ekonomsku politiku, a nisu u stanju da urede ni svoju ličnu! Kakvi su to ugledni makroekonomisti koji su kiksnuli kao domaćini? Pogledajte kurs, kamate i svoje račune. To je njihov i naš rezultat. Manje više – minus!

Što se mene tiče, izabrao sam kredit indeksiran u evrima samo zbog instinkta. Nije tu bilo promišljanja, analiza grafikona, čitanja Krugmana. Ma kakvi! Više analiziram kada igram loto ili kada u kladionici, doduše retko, pratim Jončeping protiv Bromopojkarne. Ali, kako ne znam da li je reč o klubovima prve ili druge Švedske fudbalske lige, tako nisam izučavao ni fusnote u ugovorima o zaduživanju, kada sam potpisivao ugovor sa đavolom, koji, uzgred, kaže kako je stvar u detaljima. Ko drugačije kaže, kleveće i laže.

Tako se, za nekoliko godina, može dogoditi da krediti u evrima takođe pošize i da tada i ja osetim isto što i moji sapatnici švajcarci. Da umesto kuknjave, počnem da njačem.

Ne znam šta će guvernerka Jorgovanka odlučiti u razgovorima sa bankarima. Sigurno ih neće pozatvarati, što bi bar 90 odsto siromašnih Srba nateralo da se napiju. Ne od šljivovice, već od šampanjca. Jer, kad se slavi, slavi se! Banko-karteli, kao finansijske grupacije mahom u stranom vlasništvu, pokazali su Srbima da su sve ove godine, tokom tranzicione evolucije, postali gušteri. Banke nam odseku rep, ali mi ponovo odemo kod njih, po novi kredit, shvatajući kako nam je rep opet porastao. A bogami i uši. I tako nastavljamo sa omiljenom nacionalnom hirurško-krojačkom operacijom: sečem uši – krpim budžet! I tako unedogled.

Ali, kako naš nacionalni interes nije da se evolutivno vratimo među ušate gmizavce, odnosno, da nam rep uvek izraste kada nam ga odseku, iako gmižemo u dugovima, postavlja se razumno pitanje: kako se izlečiti od finansijskog mazohizma i uticaja bankarskih bića koja su nam odrapila najveće kamate na kredite u Evropi, uvukavši se u naš život kao osmi putnik? I do sada su nam, za sve ove godine, pojeli bar nekoliko unutrašnjih organa. Da je živ, ugledni i poštovani Pablo Eskobar makar bi se zarumeneo kada bi mu profit na koku premašio 20 odsto na godišnjem nivou bez obzira u kojoj je valuti prodavao svoj beli proizvod – a kod pojedinih vodećih banaka u Srbiji kamate su od 27 do 30 odsto! I za narko-dilere je to, brate, mnogo.

Ubeđuju nas bankari, to je zbog rizika. Mi smo, valjda, neki gadan i neuračunljiv svet. Pa, kada smo takvi, zašto ima toliko banaka pod srpskim nebeskim svodom? Što ne beže, nego nas cede?

Naravno da je reč o nečem drugom. Razume se da su banko-karteli, naročito oni strani, u dilu sa svim našim vladama. Dok strane banke ovde ostvaruju veće ekstraprofite od kolumbijskih, domaće banke su mahom odradile svoju ulogu u proevropskoj i demokratskoj Srbiji. Nahranili su partijske tajkune, koji nisu vraćali milionske kredite, pa ću sada to umesto njih, učiniti ja i milioni sličnih izigranih stvorova koji se, kako to ružno i birokratski zvuči, nazivaju – poreski obveznici!

Da je drugačije, da država brine o svojim građanima, a tek potom o aktivama stranih banaka, finansijskim merama bi priterala banke uz zid i naterala ih da se odreknu ekstraprofita. Postoje, inače, takvi retki frajeri u Evropi, poput premijera Islanda i Mađarske. Kad smo kod toga: Gospodine Vučiću, idete li vi u banku?

Kada je Srbija zvanično postala saučesnik banaka u porobljavanju građana preko stambenih kredita, čime smo svi pretvoreni u podanike pokorne? Vlada Srbije je 2004. godine, kada je ministar finansija bio Mlađan Dinkić, osnovala Nacionalnu korporaciju za osiguranje stambenih kredita. Tog trenutka, kada je donela uredbu da stambeni krediti mogu biti indeksirani u evre ili švajcarce, uz osiguranje kod Nacionalne korporacije, svečano je legitimisala kredite u švajcarcima.

Nemam nikakvu iluziju ko je jači u ovom bermudskom trouglu – građanin, banka, država – u kojem umesto brodova, nestaju devize i ljudi. Svaka vlada je do sada vrlo snažno i hrabro zatvarala oči, prepuštajući građanima da sami ratuju protiv bankarskih zavojevača.

Banke čak ne poštuju ni preporuke NBS o smanjenju kamata koje su jednostrano povećavale. Banke čine šta žele. One su preuzele našu slobodu i pretvorile nas u malograđane prvog reda. Ćutim, dakle postoji(m)! Mislim na kredit, ne na moju malenkost.

Ako banke sada ne popuste, bez obzira da li je reč o švajcarskoj kragni ili evro-okovima, bankari će doći u posed gomile stanova kojima je toliko pala vrednost, da neće biti više nikoga da ih kupi. To će biti osveta iz nehata propalih dužnika.

Zbog toga ne marim za odluke države, niti za bankarsko zelenašenje. Veliki svet nas je ubedio da je bolje biti rob banke, nego gazda ispražnjenih sela, čiji su stanovnici pohrlili u grad. Tako je velika tranziciona seoba naroda, od slobodnih građana i seljaka, u finansijske sužnje, praktično okončana. Šteta što mi mozak nije radio. Za glavnicu i kamatu, mogao sam da kupim čitavo selo. I to ne u Srbiji, nego u Švajcarskoj.

Aleksandar Apostolovski