Ekonomija srpske krvi

Autentični subjekt iz gornjeg naslova nije Dragoljub Mihailović, nego su to njegovi današnji advokati. Debate oko četničkog pokreta u Srbiji uglavnom su iscrpljene. Nema novih činjenica, ni novog uokviravanja, ni domišljanja četnika. Treba nešto reći o tome ko su novi Dražini advokati. To su ekonomisti-prebezi, kolebljiva struktura domaće kulture sećanja.

Zašto ekonomisti? Zato što gramatikom nacionalnog pamćenja, uz prolivenu krv nedužnog vođe četničkog pokreta, dominira i ekonomija nacionalne krvi. Možda je posle Draže na redu i rehabilitacija Milana Nedića. Iako su Draža i Nedić bili u ratu na suprotnim stranama, brane ih advokati-ekonomisti iste vrste. U moralnom budžetu ovih knjigovođa nisu važni pobijeni Muslimani, Jevreji i Cigani. Ne broje oni sve žrtve, nego samo mrtve sunarodnike. Ekonomija prolivene krvi vlastite nacije jeste aritmetika svakog nacionaliste. Važna stavka budžetskih troškova ove vrste jeste i Dražina smrt. Oko nje je centrirano konzervativno srpsko pamćenje, uokvireno narativom herojstva i žrtve. Nerefleksivni etnocentrizam je struktura svakog nacionalizma i šovinizma. To je tvrda, na devetnaestovekovni način strukturisana mreža službenih pamćenja u regionu, svojevrsni ideološki perpetuum mobile, nepresušna borbena arena sećanja. Rehabilitacije Draže samo bi otvorila nove bitke u građanskom ratu sećanja regiona. Ista neće mnogo uzdrmati već relativizovani antifašizam u Srbiji, ali hoće uznemiriti region.

Neće prvi put, jer je Draža odavno hazardna metafora nerehabilitovane srpske žrtve. Hazardna zato što se kod svih koji su pamtljivi na prolivenu krv sunarodnika spontano javlja revanšizam. A pošto ni drugi nisu nezaboravni na žrtve četničkog nasilja, odmah plane sukob. Rehabilitacija nacionalističkih heroja nije samo gola mržnja na dželate internacionaliste, nego je više od toga – fiksiranje prevaziđene prošlosti kao biti i kao smisla sadašnjosti. Razni nacionalni zidovi bili su hegemoni obrasci sećanja celog prostora bivše Jugoslavije. Koče saradnju i pomirenje. Eventualna rehabilitacija Draže još bi ih više učvrstila. U Berlinu je 1989. trava zamenila betonski zid, kod nas su travu presekli betonski zidovi.

Uprkos oporoj realnosti, treba jasno reći da svaka vrsta suženog etnocentričnog pamćenja mora biti iz perspektive 21. veka preocenjena kao lažna optika, kao razroko gledanje i kao iskrivljena perspektiva sećanja. Njoj nasuprot, dobar antinacionalistički ukus u sećanju jeste sila koja odbija da se svidi nacionalnom umu.

Zašto je Srbiji potrebna formalna rehabilitacija Draže Mihailovića ako je četnički pokret u srednjoškolskim udžbenicima istorije odavno antifašizovan i ako je uvedena „Ravnogorska spomenica”? Mnogi su činioci u igri. Navešću najbizarniji.

Današnji Dražini advokati pretežno su bivši komunisti, konvertiti, prebezi, koji se ravnaju po zakonu spasonosne mimikrije. Nepredvidivi su. Jedan od punomoćnika podnosioca zahteva za rehabilitaciju je Oliver Antić. U zapisniku sa Vanredne konferencije Saveza komunista Pravnog fakulteta od 26. marta 1973. stoji da se među partijskim jurišnicima na „nacionalistu” i „narodnog neprijatelja” profesora Mihaila Đurića isticao pomenuti savetnik predsednika Srbije. To se može pročitati na stranama 48. i 216-217. knjige „Zločin nad mišljenjem”, koju je 2013. priredio prof. Jovica Trkulja. Nije reč o tranziciji intelektualaca nego o konverziji partijskih higijeničara. U ovom samo naizgled bizarnom detalju zgusnuta je farsa srpske (ne)kulture sećanja, koja nije centrirana oko Draže nego oko njegovih novokomponovanih advokata.

* Redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu