Da li su Španci spremni za novu demokratiju

Katarza se očekuje tek na jesen ukoliko Podemos, „stranka pristojnih ljudi”, osvoji Iberijsko poluostrvo i zatrese stolice partijskim kastama. S jedanaest miliona stanovnika Grčka je bila tek generalna proba. Epicentar evropskog zemljotresa desiće se u mnogoljudnijoj Španiji (47 miliona) a njegovi talasi zahvatiće ceo Stari kontinent.

To je ukratko scenario koji je ispisao Podemos, stranka izrasla iz spontanog pokreta nezadovoljnika koji su se pobunili u Španiji još 15. maja 2011, pre nego što su se slična okupljanja desila u Njujorku, Londonu, Rimu i ostalim velikim i malim gradovima. Ona se po mnogo čemu suštinski razlikuje od grčkih levičara mada, slično kao Siriza, poziva na otpor prema finansijskim institucijama i njihovim izaslanicima. Tek pre nešto više od godinu dana Podemos je uspeo oformi neku vrstu stranačke strukture s univerzitetskim profesorom Pablom Iglesijasom na čelu i telom od 62 osobe koje nazivaju Savetom građana po ugledu na pokret 15. M.

Masovni protesti pre tri godine otpočeli su spontano. Nezadovoljni ustrojstvom i funkcionisanjem klasičnih političkih predstavnika, građani su okupirali trgove, stvorili svoje skupštine i rešili da se bore za neposredniju demokratiju, a ne onu koja se svodi na glasanje svake četiri godine. „Okupacija” javnih prostora organizovana je preko društvenih mreža i zahvatila je mnoge gradove Evrope i sveta, ali se po mišljenjima mnogih analitičara ovaj pokret najviše razgranao baš na Iberijskom poluostrvu.

Harizmatični profesori, autori knjiga i studija i voditelji političkih debata na gledanim televizijskim kanalima čine jezgro ove stranke koja je za sada jedina čvrsta politička formacija u Evropi iznikla iz popularnih pokreta „Okupatora”. U svom prvom govoru u svojstvu zvaničnog lidera stranke, izabranog putem elektronskog glasanja, Pablo Iglesijas, prepoznatljiv po repiću, farmerkama i komotnim majicama, kao prvi cilj odredio je izlazak i pobedu na opštim španskim izborima koji će se održati krajem ove godine. Pre njih, Podemos će oprobavati svoju snagu već krajem ovog meseca u Andaluziji, zatim u maju u španskoj prestonici, koju tradicionalno drže konzervativci, i u drugim krajevima Španije. Platforma i metode stranke sazdani su na cilju da se što pre izađe iz tranzicione demokratije, perioda koji označava vreme posle smrti diktatora Franka.

Ideolozi Podemosa tvrde da su oni alternativa dvopartijskom oligarhijskom režimu koji se urušio, robujući diktatu finansijskih institucija. Iglesijas i njegov tim odbacuju tradicionalnu podelu na levicu i desnicu koja je po njima odavno prevaziđena. Pokušavaju da mobilišu celokupnu javnost i predočavaju kako u sadašnjoj takozvanoj demokratiji postoji jedna jedina podela na „privilegovane” i „pristojne” ljude. Podemos ima originalnu definiciju korupcije: čitav režim je jedna velika korupcija ako 20 osoba poseduje onoliko bogatstva kolikim raspolaže ostalih 14 miliona građana.

U svom „Kratkom kursu politike za pristojne ljude” treći čovek Podemosa, profesor politikolog i ekonomista Huan Karlos Monedero, objašnjava da je neoliberalizam vladajuća globalna mantra, bazirana na individualizmu i nadmetanju. Desnica je neoliberalna i time se diči. Ali i levica je neoliberalna a to ni ne zna, ili neće da prizna.

U ovom trenutku, ohrabreni nitkovluk korača napred dok su pristojni ljudi smućeni. Ako postoji perspektiva za promene, onda prethodno moramo da razumemo da ovakav način mišljenja i ovakav stav nismo mi izabrali. Još pre četrdeset godina društvena nauka je dijagnostikovala da je nemoguće postići demokratiju društva u sistemu kapitalizma. Tada se govorilo o krizi legitimiteta zapadne demokratije.

U Španiji je sazrelo mišljenje da rigorozno stezanje kaiša guši institucije i veliki broj teško stečenih prava, a ne doprinosi izlasku iz krize. Naprotiv, koči i čak sprečava rast i razvoj. To je uporno govorio lider Sirize Aleksis Cipras, a to, kada je reč o dugovima, siromaštvu i dodatnom stezanju kaiša, govori i Pablo Iglesijas. Lider Podemosa shvatio je, međutim, da mora da se distancira od Atine i Ciprasa, ako namerava da zadrži i poboljša do opštih izbora svoj meteorski uspon. Podemos jednostavno ne može sebi da dozvoli da vodi grčku bitku, pogotovo što konzervativne vlasti u Madridu i Lisabonu stalno ponavljaju da Grčka mora da vrati svoj dug i da Španija ne sme da dozvoli sebi da neodgovornim izborima krene da igra „ruski rulet”.

Špance donekle plaši i to što je vrh Podemosa povezan s pojedinim latinoameričkim levičarskim vladama, a Huan Karlos Monedero je bio savetnik predsednicima Bolivije, Ekvadora, Nikaragve i Venecuele. Veza rukovodstva Podemosa s Latinskom Amerikom bode oči konzervativnom stanovništvu, a tradicionalne partije optužuju Iglesijasa da Španiju želi da uvede u populistički socijalizam po ugledu na bolivarski socijalizam Uga Čavesa, pokojnog lidera Venecuele, poznatog po zapaljivoj retorici protiv Vašingtona i imperije zla.

Iglesijas i Monedero oslanjaju se, međutim, na dela Antonija Gramšija (1891–1937), italijanskog filozofa, pisca i političara, koji se naročito bavio pitanjima i analizom kulture i praktične politike.

Među mnogim zamerkama Podemosu najozbiljnija je da ova stranka ne nudi nikakvo održivo i realno rešenje za krizu. Lideri Podemosa upravo to smatraju svojim najvećim kvalitetom. Oni očekuju da im oslobođena demokratija, „krugovi” koji se fizički organizuju po mesnim zajednicama ili kružoci nastali na društvenim mrežama, pruže odgovor, van birokratizovanog jezika brojeva, tržišta, Volstrita...

Da li su do sada ovim „kratkim kursevima politike za pristojne ljude” uspeli da pridobiju dovoljan broj onih koji su spremni da promene svest i da krenu u osvajanje sasvim novog građanskog angažmana? Nema sumnje, jedinstvena je ocena analitičara, da je ogromna većina ljudi potpuno izgubila poverenje u klasične partije i njihovo rukovodstvo. Ali, da li je spremna da poveruje novom Podemosu i da li joj je ova stranka pružila dovoljno dokaza da sve neće nastaviti da teče istim tokom? Da li su pristojni ljudi zaista dobili svoje autentične predstavnike u Podemosu ili je to samo još jedna obmana zamotana u novu oblandu. Mnogo toga zavisi od načina na koji će se rešavati grčka kriza s novim rukovodstvom. Ako domine počnu da se ruše, one neće zahvatiti samo obode EU već i njeno jezgro. A onda bi Evropa morala da se izgradi na potpuno novim temeljima. Možda je suviše utopistički očekivati da se tako nešto desi već ove i sledeće godine.