Isti Šojbleov lek za Istočnu Nemačku i za Grčku

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Bezmalo četvrt veka od ujedinjenja, granice između dve Nemačke ne postoje, ali kako ukazuju poslednja istraživanja javnog mnjenja, zidovi razdvajanja su opstali u glavama ljudi i u svakodnevici. Na osnovu rezultata istraživanja Berlinskog instituta za populaciju i razvoj, direktor ove institucije Rajner Klingolc kaže da su „razlike između dva dela Nemačke i dalje izuzetno velike”.

„Bez obzira na to da li je u pitanju razvoj stanovništva, ekonomska snaga, bogatstvo, nasleđe ili veličina poljoprivrednih domaćinstva, svuda se pojavljuju bezmalo tačne granice (između dve Nemačke)”, ističe se u rezultatima ovog istraživanja urađenog uoči obeležavanja 25 godina od 3. oktobra 1990. kada je država zvanično ujedinjena.

I dok Nemci razmatraju (ne)uspehe nekadašnje komunističke DDR da u životnom standardu, produktivnosti i mnogim drugim oblastima sustigne Zapadnu Nemačku, sve više evropskih analitičara ukazuje uočljivu sličnost između Istočne Nemačke posle pada Berlinskog zida i sadašnje Grčke koja grca u dugovima i pokušava da ostane u evrozoni. Televizijski snimci Grka, koji čekaju u dugim redovima ispred banaka želeći bezuspešno da podignu bar nešto novca, podsetili su mnoge istočne Nemce na iste scene koji su oni preživeli isto u julu, ali ne ove već 1990. godine.

Štaviše, i jednima i drugima sudbinu je određivao isti čovek – Volfgang Šojble. Sadašnji nemački ministar finansija, koji i dalje smatra da je bolje da Grci privremeno izađu iz evrozone, posle pada Berlinskog zida bio je ministar unutrašnjih poslova, kojem je tadašnji kancelar Helmut Kol poverio da bude svojevrsni menadžer ujedinjenja dve Nemačke.

I dok su početkom 1990, posle prvih slobodnih izbora u istočnoj Nemačkoj, mnogi poslanici, baš kao sada Sirizini u Grčkoj, sanjali o novom političkom sistemu koji će biti „treći put” između zapadne tržišne ekonomije i istočnog socijalističkog sistema, jedan čovek u Bonu je samo razmišljao kako da Istočna Nemačka plati svoje nagomilane dugove i kako da to Zapadnu Nemačku finansijski ne uništi. Taj čovek je naravno bio Šojble, koji je na 800 strana napisao sporazum o ujedinjenju u kojem je detaljno razrađen svaki aspekt spajanja dve države.

Prvi potez je bio prelazak na zapadnonemačku marku, što je milionima istočnih Nemaca predstavljalo dugoočekivano ostvarenje sna o modernoj zapadnoj robi i slobodi putovanja. Međutim, još dugo je to za njih ostao san jer je inflacija pojela njihove plate i one nisu bile tako vredne u zapadnonemačkim markama.

Potom je usledilo formiranje Šojbleovog „čeda” – privatizacionog fonda pod nazivom Trojhandanštalt ili kolokvijalno nazivanog samo Trojhand, u koji je prebačena sva imovina svih državnih koncerna, preduzeća pa i stranaka, sa namerom da budu prodati i da se tim novcem finansira ujedinjenje Nemačke. Baš kao i što je Grcima nedavno nametnuo formiranje sličnog fonda iz kojeg bi Grci trebalo prodajom državne imovine da prikupe 50 milijardi evra za otplatu svojih dugova, Šojble je i istočnim Nemcima formirao agenciju pod nadzorom ministarstva finansija, koja je shvatana kao nezavisna i, kako se tada mislilo, sigurna od korumpiranih vlasti na istoku zemlji.

Međutim, upravo taj model privatizacije, baš kao i u Rusiji, bio je raj za korupciju i jeftinu rasprodaju državne imovine, budući da su prvo državna preduzeća nuđena za ogromne svote novca da bi kasnije u direktnim pregovorima bila prodata u bescenje. Baš kao i u Rusiji, i istočnim Nemcima ovakva privatizacija pokazala je samo odvratnu stranu kapitalizma u kojoj je oko tri miliona ljudi ostalo bez posla, oko 3.700 fabrika je bilo zatvoreno, da bi na kraju privatizacioni fond bio ugašen 1994. godine sa dugom od oko 250 milijardi maraka.

Od planiranih 1.200 milijardi maraka, koliko je bila procenjena vrednost istočnonemačke industrije koja je stavljena na prodaju, dobijen je samo manji deo, dok su Kol i Šojble za neuspeh privatizacije okrivili „sumornu situaciju u Istočnoj Nemačkoj”. Nisu kao u Rusiji nastali oligarsi, ali su se veliki zapadnonemački koncerni za male pare vratili na istok zemlje odakle su isterani posle Drugog svetskog rata. Godinama kasnije će biti otkriveno da su Kol i Šojble u budžetu tajno pripremili 100 milijardi maraka kako bi nivelisali razlike između istoka i zapad zemlje.

Uprkos neuspehu, Šojble je bio zadovoljan što je porazio socijalističke ideje sa istoka zemlje a, čini se, da isti recept nastoji da primeni i u Grčkoj uprkos svim manama svog „leka”. Za ponavljanje ove iste političke greške Šojble trenutno ima i podršku nemačkog javnog mnjenja, iako bi trebalo da bude upozoravajuća sličnost Istočne Nemačke i Grčke. Kada se ovih dana na siromašnijem istoku Nemačke sve češće i otvorenije čuju rasističke i neonacističke grupe, nije teško pretpostaviti da bi Šojbleovo teranje Sirize „da pojede svaku svoju reč” i uguši nadu koju je dala Grcima moglo vrlo lako da dovede do jačanja grčke neonacistički opredeljene stranke Zlatna zora.

----------------------------------------------------------------------

Razlike između istoka i zapada Nemačke

Frankfurt, Hajdelberg – Na zapadu zemlje zaposleni i dalje zarađuju oko 800 evra više nego njihove kolege na istoku, dok je nezaposlenost minulih 25 godina konstantno veća u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Od 500 najbogatijih Nemaca, samo njih šest živi na istoku zemlje, a manjak žena primećen je na istoku budući da postoje velike migracije radi studiranja ili rada na zapadu zemlje. Na istoku su ljudi pesimističniji nego na zapadu, a na zapadu su primili drastično više imigranata u odnosu na istok, ako se izuzme Berlin. Osim toga, između stanovnika nekad dve zemlje postoje i jake predrasude. Zapadni Nemci imaju negativno mišljenje o istočnim Nemcima. S druge strane, 34 odsto ispitanih istočnih Nemaca smatra da su zapadni Nemci arogantni, što samo sedam odsto zapadnih Nemaca misli o sebi. Ono što im je zajedničko jeste da podjednako jedni o drugima misle da su sveznalice.