Surferski film o ubistvu

Surferska subkultura je ranih šezdesetih godina toliko zarazila mlade Amerikance da je o njoj u to vreme, radi brze zarade, snimljena gomila filmova ispunjenih žurkama na plaži, mačo razmetanjem i potisnutom seksualnošću. Kad bi „The Shivas”, američki bend iz Portlanda, imali novca za takve produkcije, njihov surferski film bi izgledao drugačije, s mračnijim tonovima, koji nisu iznenađenje s obzirom na to da ih ima i u njihovoj verziji surf-muzike ukrštene s garažnim rokom.

– Verovatno bi se odigravao na nekom prilično hladnom mestu, možda u Astoriji, u državi Oregon, gde su snimili „Gunise”. Tamo gde mi živimo surfovanje nije kao na Havajima ili u Kaliforniji. Plaže su divne ali hladne, talasi umeju veoma surovo da seku. Pretpostavljam da bi se zaplet vrteo oko nekog ubistva ili bismo možda, poput Gunisa, morali da spasavamo grad od propasti – kaže za naš list Džared Molinu, gitarista i pevač benda „The Shivas”, koji će svoj prvi koncert u Srbiji održati večeras, u novosadskom „Brod teatru”, u subotu nastupaju u klubu „Fjužn” u Kladovu, dok su u nedelju u beogradskom Kulturnom centru „Grad”.

Surf-rok se često povezuje s mladalačkom naivnošću ranih šezdesetih, vremena pre širenja droge i nasilja. Ali, u njegovom zvuku ima i melanholične, protopsihodelične „drhturavosti”, kao i ambivalencije nevinosti koja već nosi tragove svog samoporicanja, prvih koraka ka paranoičnoj narko-izmaglici, koja će ubrzo preuzeti kulturu mladih. Koja strana surf-roka je vas privukla toj muzici?

Dok smo odrastali, bili smo izloženi toj vrsti muzike jer je nastala upravo u našem regionu. Mnogo grupa sa zapadne obale i danas svira taj žanr i najveći uticaj na nas bili su bendovi naših prijatelja, „Guantanamo Baywatch” iz Portlanda i „Basemint” iz Takome, odakle su i „The Ventures” i „The Sonics”. Nikad nismo svesno odlučili da želimo da sviramo surf-muziku. Možda zvuči kao da preterano pojednostavljujem, ali bilo je veoma spontano.

Imate dara za sjajnu pop melodiju, ali neke vaše pesme se gotovo sunovraćuju u takozvani „nojz”, jedva kontrolisanu buku. Bend savršeno vlada obama aspektima. Da li ih namerno „sudarate” ili vam i ta kombinacija dolazi spontano?

To nam se prirodno nametnulo. Slušamo razne vrste muzike i zato razne stvari izbijaju kad komponujemo. Ovakav opseg zvuka i osećanja potiče otud što se ne ograničavamo na jednu vrstu pesama, vesele ili tužne, brze ili spore. One su šta god osećamo da treba da budu, nekad bučne, nekad slatke i nežne.

Vaš poslednji album, „You Know What To Do”, snimljen je starinski, direktno na magnetofonsku traku, kao što je i morao biti, jer ste ga pravili tamo gde se uvek tako radi, u studiju Kalvina Džonsona, proslavljenog kao vođa benda „Beat Happening”. Imate li fetiš prema starim tehnikama snimanja i opremi?

Kad smo počeli da sarađujemo s „K Records”, Kalvinovom izdavačkom kućom, jedna od najboljih stvari bila je što smo dobili priliku da snimimo album besplatno. Želeli smo da Kalvin snimi taj naš album, a odgovaralo nam je što on snima direktno na traku, jer to pojednostavljuje stvari, teže je izgubiti se u detaljima kad nemate beskonačne moći „Pro Tools” programa ili nečega sličnog za montažu zvuka. Više volimo analogno snimanje, ali snimali smo i digitalno.

Bend ste osnovali kada ste još bili u srednjoj školi. Da li ste tokom godina iznenadili sebe, koliko je drugačija vaša muzika u odnosu na ono što ste zamišljali?

Pretpostavljam da je manje-više onako kako smo i očekivali i nadali se da će biti. Devet godina nakon osnivanja grupe još sviramo i radimo više nego ikada, odlazimo i na mesta gde nikada nismo bili i snimamo nove albume. Naša muzika se stalno menja, tako da je to pomalo iznenađujuće i za nas, ali osećam da je, mada su se neki njeni aspekti menjali tokom godina, i dalje mahom ista kao kad smo počinjali. Nadam se da će naša muzika nastaviti da se razvija u nepredvidivim i interesantnim pravcima.

Vladimir Vukasović