Eno žene na biciklu

Zrenjanin – Čelnici grada tvrde da neće biti uvedena biciklarina, svojevrsni novi porez u centru Banata. Zabunu je unela najava da će trgovci i drugi vlasnici morati da plaćaju naknadu ako imaju nosače, odnosno soške za bicikle ispred svojih radnji. Bez obzira na demanti, građani ipak gunđaju jer je reč o omiljenom prevoznom sredstvu koje u ovoj ravnici ima dugu tradiciju, a smatra se sirotinjskim.

Bicikl je nekad bio oznaka višeg staleža. List „Torontal” je još 1896. godine zabeležio da je 28. aprila jedna dama kroz glavnu ulicu prvi put projezdila na biciklu. To je bila senzacija, kao i pojavljivanje bicikla uopšte, neku godinu ranije. Pomenute godine u Velikom Bečkereku osnovan je i prvi biciklistički klub, a 12. oktobra ovde je održana i prva biciklistička trka, na kojoj je pobedio Bela Švab iz Budimpešte, drugo mesto je pripalo Jovanu Sariću iz Subotice, a treće ovdašnjem biciklisti Mladenu Gligorijeviću. Torontal je zabeležio da su 1900. na trkama pored Begeja učestvovala braća Ribnikar iz Beograda, osnivači lista „Politika”.

U 19. i do polovine 20. veka dvotočkaši su smatrani rekreativnim i sportskim vozilom, koje su vozili viši društveni slojevi. Mnogobrojna publika okupljala se na velodromima da prati biciklističke trke, koje su bile u modi. Stadione za te namene imali su samo veći gradovi. Bicikli su se sve češće pojavljivali na ulici, u javnom saobraćaju pa su počeli da se uklapaju u saobraćajnu regulativu. Tako 10. juna 1902. godine novine pišu da se biciklisti u Bečkereku oslobađaju plaćanja poreza na bicikle, ali da se priprema uredba po kojoj će bicikli morati da se registruju i da se na njih postave tablice sa brojevima. Mogu se naći pisani tragovi još s kraja pretprošlog veka da su u policiju stizale pritužbe zbog vožnje bicikala trotoarom. Takva praksa zadržala se do današnjih dana. Rat između biciklista koji nikako neće da koriste namenske staze i stalno zvonjavom prepadaju građane i pešaka je večan. Načelnik policije Miloš Đurđić obratio se 1936. javnosti Petrovgrada, kako se uoči Drugog svetskog rata zvao Zrenjanin, i upozorio da ga građani svakodnevno zovu jer biciklisti voze po trotoaru a noću voze bez gasnih lampi, pa ometaju pešake. – Takvi će biti kažnjavani – zapretio je načelnik policije. Biciklisti su tada imali obavezu da zaključavaju bicikle i onima koji to ne bi uradili ovo prevozno sredstvo je odvoženo u policiju, odakle su ga dobijali posle plaćanja kazni. Te 1936. godine vlasništvo nad 118 bicikala prijavile su žene, što je veliki skok, jer su prethodne godine prijavile samo 36 dvotočkaša.

Posle Drugog svetskog rata u Zrenjaninu je najpre bilo malo bicikala, a njihov broj počeo je da raste posle industrijalizacije, kada su radnici biciklom odlazili na posao. Sada su oni koji su vozili ovu spravu spadali u nižu klasu, a bogatiji su počeli da voze automobile. Predvorja fabrika kitili su mnogobrojni bicikli. Pojavili su se nosači na kojima su se oni vešali.

U poslednjih nekoliko decenija biciklu se sve češće kradu. Ne prođe dan a da se neki ne ukrade iz ulaza, dvorišta, ispred kafane. Prošle godine policija je u saradnji s Kancelarijom za mlade grada Zrenjanina sprovela akciju u centru grada „Stop krađi bicikala”. Bicikli se mogu registrovati na zvaničnom gradskom sajtu, gde su takođe predstavljene mere za sprečavanje krađe. Organizatori kažu da je broj ukradenih bicikala opao za trećinu. Kad to čuju, Zrenjaninci vrte glavom.