Evropa kakvu poznajemo više ne postoji

Kada sam pročitao kako uvaženi sociolog Vladimir Vuletić („Laž i mimikrija”, od 24. novembra) hvali Srbiju kao uređenu državu, kritikujući istovremeno migrantsku politiku Srpske narodne partije, pomislio sam da tekst piše neko iz vlasti. Lako je kritikovati mene, koji sam jedina opozicija vlasti po migrantskom pitanju, ali kada treba kritikovati vlast, od Vuletića se čuje samo – ćutanje. Sloboda medija ne postoji – Vuletić ćuti. Napadaju članove nezavisnih tela – Vuletić ćuti. Srbija puzeći priznaje Kosovo – Vuletić ćuti. Srpski narod u Hrvatskoj nasilno asimiluju, dok u Crnoj Gori režim Mila Đukanovića vrši tihi genocid nad Srbima – Vuletić ćuti. Ali kada dođemo do pitanja migranata, njegov filozofski muk iznenada se pretvara u galamu.

Vuletić vrši neukusno poređenje srpskih prognanika iz BiH i Hrvatske sa migrantima sa Bliskog i Srednjeg istoka. Podsetiću profesora Vuletića da je Ustavom Republike Srbije, u članovima 1 i 13, jasno definisano da je Srbija matična država svih Srba, gde god oni živeli. Zato je nemoguće porediti Srbe iz BiH i Hrvatske, koji su, spašavajući gole živote, došli u svoju matičnu državu, i ekonomske migrante sa Bliskog istoka koji, prelazeći hiljade kilometara, putuju na drugi kontinent u potrazi za boljim životom. Ali čak i da ostavimo po strani Ustav, ne razumem zašto je Vuletiću čudno što jedan Srbin brine više za srpski narod nego za Sirijce, Avganistance i Iračane?! Ja volim Srbe više od bilo kog naroda na svetu, kao što Englez, Francuz, Britanac, Rus, Amerikanac – najviše vole svoj narod. I time se ponosim.

Tvrdi Vuletić da sam paranoik, jer smatram da u grupama migranata iz arapskih zemalja ima i potencijalnih terorista. Sećam se kako je nedavno jedan naš zvaničnik, poput Vuletića, samouvereno izjavio da kroz Srbiju nije prošao nijedan terorista. Nedugo potom dogodio se teroristički napad u Parizu, kada smo saznali da su čak dvojica učesnika tog masakra slobodno boravili u Srbiji. Ko danas sa istom sigurnošću može da tvrdi da nema nijednog teroriste u prihvatnim centrima u Kanjiži, Krnjači ili Subotici? Nemoguće je to tvrditi, jer migranti koji ulaze u Srbiju nemaju lična dokumenta, većina se registruje pod lažnim imenima, i skoro 90 odsto njih tvrde da su rođeni 1. januara. A naša država želi da te ljude, nepoznatih identiteta, useli u srpske kasarne. Kada govori o smanjenju brojnog stanja armija, Vuletić izriče notornu neistinu, usput se pozivajući na komentatora „Politike” Miroslava Lazanskog (Lazanski mi je lično potvrdio da to nije nikada nigde izgovorio ili napisao!), i tvrdi da se brojnost ruske vojske smanjuje jer se „zamenjuje manjom profesionalnom armijom”. Upravo suprotno – Rusi imaju obavezno služenje vojnog roka za celokupnu mušku populaciju između 18 i 27 godina, a tom regrutnom kadru su samo pridodali i profesionalni armijski element.

Vuletić se obrušava na mene nazivajući me „falsifikatorom stvarnosti”, jer upozoravam narod da će Srbija postati „karantin za migrante pred vratima EU". Pre otprilike 20 dana (dakle, još pre terorističkog akta u Parizu) ministri unutrašnjih poslova zemalja članica EU saglasili su se da je neophodno uspostavljanje centara za „obradu” migranata na rubovima granica Evropske unije (apostrofiran je Zapadni Balkan)! A šta je to nego Srbija kao „karantin za migrante pred vratima EU”? Ko to onda – da upotrebim „senzibilni” paranaučni jezik uvaženog sociologa Vuletića – „na osnovu lažnih tvrdnji i izmaštanih događaja, falsifikuje da će nas migranti okupirati"? Da li sam falsifikator ja ili premijeri i ministri unutrašnjih poslova članica EU? Ili možda „original falsifikata" sedi na katedri beogradskog Filozofskog fakulteta, učeći naše studente da je utapanje u nadnacionalne saveze važnije od postojanja nacionalne i suverene države?

Posle mučkog terorističkog napada na ruski civilni avion nad Egiptom u kome je poginulo njih 250, među kojima i mnogo dece, nakon užasnog terorističkog napada islamskih terorista na Pariz, a potom i turskog obaranja ruskog „suhoja” u Siriji, Evropa i svet kakve poznajemo, više ne postoje. Srbija ne sme da žmuri nad tom činjenicom, niti da čeka i minut, već mora da preduzme najenergičnije mere da zaštiti svoju teritoriju i građane od potencijalnih terorističkih pretnji. Nisam srećan što je moja migrantska politika pobedila u čitavoj Evropi, a uskoro će i u Srbiji. Ali u najtežim vremenima za Evropu posle Drugog svetskog rata takva politika je jedino rešenje. To je politika jakih granica, po potrebi i zidova, koju danas sprovode Kameron, Oland, Orban, Zeman, Fico, Šojble i mnogi drugi evropski državnici. Isto kao i oni, ja samo volim svoju zemlju i predlažem najbolja rešenja kako da ona bude bezbedna i sigurna. Šta je u tome necivilizovano i nedemokratski?

Predsednik Srpske narodne partije