EU zaostaje za SAD i Kinom

Privredni rast je u 2015. godini nešto brži nego ranijih godina: procenjuje se da će dostići 1,8 odsto za celu EU i 1,5 procenata za evrozonu. Ipak, ovakav rast je vrlo umeren i vidljivo sporiji od rasta SAD i Kine.

Za ubrzavanje rasta potrebne su reformske i mere ekonomske politike. Tako MMF sugeriše uklanjanje barijera pristupu tržištu EU, reformu radnog zakonodavstva, potpuniju primenu direktive o uslugama, širenje ugovora o slobodnoj trgovini sa drugim zemljama, dalju integraciju tržišta kapitala i energije, ublažavanje problema prevelikih dugova i slično. Iako potrebne, strukturne reforme se u EU teško izvode.

Nezaposlenost odavno predstavlja veliki problem za EU, a sada iznosi oko 10 odsto. Jasno je da je ovo posledica previsokih poreza i doprinosa iz zarada i nefleksibilnog radnog zakonodavstva. Stoga bi trebalo smanjiti dažbine i reformisati radno zakonodavstvo, ali se prvo suočava sa budžetskim problemom, a dugo sa evropskim socijalnim modelom. Određene reforme izvedene su u Nemačkoj i južnim članicama, što je dalo rezultate kod rasta i zaposlenosti (Španija, Portugalija).

Bankarska unija se ustanovljava da se ne bi ponovile greške iz vremena pre finansijske krize 2008. Supervizija velikih banaka je jedinstvena i obavlja je Evropska centralna banka od kraja 2014. Jedinstven mehanizam sanacije velikih banaka trebalo bi da otpočne sa radom 2016. godine, ali je stvoren tako složen sistem odlučivanja pa je pitanje da li će omogućiti potrebnu brzinu postupka.

Ujednačavanje regulacije sanacije i likvidacije banaka na celom području EU je u toku, kao i stvaranje jedinstvenog sistema garantovanja depozita. Međutim, veći broj zemalja nije u datim rokovima preuzeo odgovarajuće direktive, što ugrožava planirano funkcionisanje od početka 2016.

Fiskalni problem je najvažniji institucionalni problem EU, koji je i doveo do krize državnih dugova iz 2010. Pošto nije država i ne poseduje potrebne instrumente, EU nema mogućnost vođenja jedinstvene fiskalne politike kroz deficite i poreze, koja je uobičajeno oruđe makroekonomske politike protiv privrednih ciklusa i kriza.

EU nije zasnovana na ideji solidarnosti i prelivanja budžetskog novca, već na pravu članica da vode sopstvenu budžetsku politiku, ali i na obavezi da same snose posledice. Svako plaća svoje dugove. Međutim, kriza grčkih i drugih dugova pokazala je da EU ne može da stoji sa strane i posmatra neku članicu kako propada zbog ranije loše ili neodgovorne politike.

Kada jedinstvena fiskalna politika nije moguća, ostaju budžetska pravila. Ali, fiskalnu neodgovornost nisu mogli da obuzdaju Pakt o stabilnosti i Fiskalni ugovor, jer je fiskalna pravila slabo ko poštovao („nepoštovanje je bilo pravilo, a ne izuzetak“, MMF). Krše ga u 2015. i velike zemlje (Francuska, Italija), a Evropska komisija tumačenjem reinterpretira pravila kako bi izgledalo da se bar donekle poštuju (ocena predsednika Bundesbanke). Sada se formira Fiskalni savet EU, koji teško da može doneti suštinska poboljšanja.

Evropski investicioni plan od 315 milijardi evra iniciran je 2014. radi podsticanja inače nedovoljnih investicija u EU, posebno u infrastrukturu, inovacije i mala i srednja preduzeća. Prošlo je godinu dana od najave, a program još uvek nije funkcionalan. Do sada je najavljeno obezbeđenje samo 64,5 milijarde evra, pa nedovoljna prijava već dovodi u pitanje planirani obim investicija. Nepovoljno je i što se novac namenjen drugim korisnim upotrebama preusmerava u ovaj fond koji sada ima viši politički prioritet, kao 2,2 milijarde namenjenih nauci.

Direktiva o uslugama usmerena je na ukidanje prepreka na teritoriji unije u mnogim delatnostima servisnog sektora. Doneta je još 2006, sa obaveznim unošenjem u nacionalna zakonodavstva do kraja 2009, što je učinjeno tek delimično i bez dovoljno elana.

Ukratko, u 2015. bilo je malo institucionalnih reformi. Izvestan napredak je učinjen kod bankarske unije, mada složeniji deo posla tek predstoji. Fiskalna unija je i dalje nerešiv problem, na kome se najbolje vidi slabost opšte konstrukcije EU. Mnoge strukturne reforme i dalje napreduju sporo ili nikako. Evropska unija je predugo u stagnaciji i sada zaostaje za najvažnijim konkurentima. Glavni problem dolazi iz političke sfere, u kojoj ne samo da ne postoji jedinstvena vizija EU, već i realizacija dogovorenih politika ide veoma teško zbog problema u političkom odlučivanju.

Sada su učestale ocene mnogih zvaničnika da neuspeh u rešavanju imigrantske krize može dovesti do kraja same Unije. Ovaj okvir izveštaja govori da je pitanje imigracije samo jedna od mnogobrojnih kriznih tačaka od kojih gotovo svaka može biti žiža raspada. U takvom kontekstu oni izveštaji o napretku zemalja kandidata na putu u EU (i Srbije) deluju nestvarno, gotovo magijski.

*Ekonomista

**Politikolog