Srbijo, dobro došla u poglavlje 35

Nakon dva briselska sporazuma sa Prištinom i nametnutim berlinskim procesom, tokom kojeg je među pet nezavisnih i suverenih država tzv. zapadnog Balkana Srbija prihvatila i „Kosovo” bez „zvezdice”, EU se konačno smilovala da nagradi aktuelnu vlast otvaranjem prvog poglavlja, i to baš 35, sa „groznim tekstom”.

Pregovorima o tom famoznom poglavlju, u to ne treba sumnjati, kuvaće se „žaba” u vreloj vodi, kako bi se još određenije precizirali dogovori iz Briselskih sporazuma, koji bi od već postojećeg de fakto priznanja vodili de jure priznanju „NATO države” na Kosovu.

Verujem da malo ko očekuje, pa ni Berlin ni Vašington, da će zatvaranje tog poglavlja biti uslov za otvaranje ostalih poglavlja. A i zašto bi to neko radio kada je svestan da bi u sadašnjim uslovima većinskog raspoloženja građana u Srbiji, postojećeg ustava i Rezolucije 1244, to bilo kontraproduktivno upravo u nastojanju Brisela da, stalnim pozivanjem na poglavlje 35, modelira Srbiju po svom ukusu u vezi sa svim drugim poglavljima.

Međutim, samo nekoliko sati pre dolaska u Beograd na sastanak OEBS-a, Džon Keri je u Prišini nagovestio ono što nikako ne obećava ništa dobro za Srbiju, ni u pregovorima o poglavlju 35. Naime, on je bio sasvim određen kada je izjavio: „Garantujem da ništa od onog što je dogovoreno u Briselu ne šteti nezavisnosti Kosova.” I dalje: „Mi smo investirali veoma mnogo u kosovsku budućnost da bismo to izložili opasnosti.” Ja Keriju verujem, jer u svim dosadašnjim pregovorima u Briselu, iako formalno posreduje EU, glavni „supervizor” je Vašington, bez čijeg aminovanja ništa nije moglo biti potpisano ili parafirano.

E sad, ako je Vašington učvršćivao nezavisnost Kosova kroz briselske sporazume, zar će dozvoliti da drugačije bude i u pregovorima oko poglavlja 35? Svakako da neće. Istina, nešto malo će se, u vezi sa tim, pitati i Nemačka, kojoj je Srbija „uvek lojalna” i „uvek ćemo biti spremni, ako nam kaže ili zamoli nešto, da to i ispunimo”.

S druge strane, nije nam potrebno veliko političko-diplomatsko iskustvo ni mudrost da bi se shvatilo da je EU u problemima i da joj preti pucanje po mnogim šavovima, od krize u zoni evra, preko već izvesnog britanskog referenduma i pobede Mari le Pen na lokalnim izborima u Francuskoj, do izbegličke krize i sopstvenog tumaranja po Međunarodnom sudu pravde. U takvim uslovima, i kada bi Srbija bila spremna da ispuni sve zahteve Brisela, teško je i naslutiti neko dogledno vreme kada bi mogla biti pozvana da postane punopravni član te nedovršene, izbirokratizovane i nejedinstvene političko-ekonomske unije, koja se sve više pretvara u nemačku uniju.

I na kraju, trebalo bi da ponudim i svoj odgovor na pitanje s početka teksta: da li će „žaba” biti skuvana kroz pregovore o poglavlju 35. Neće, jer „žaba” je još žilava i treba je kroz sva poglavlja dobro omekšati (čitaj: opljačkati je). „Žaba” će se sama skuvati onog dana, ako taj dan uopšte nekada i dođe, kada bude, onako iznurena, podnosila zvanični zahtev za punopravno članstvo, u kome mora opisati svoje granice i uneti tačan broj svojih žitelja. E, to će tek tada biti de jure priznanje prve NATO države u svetu. Do tada ćemo se zaklinjati da nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova i mnogi od nas će u to i verovati. Koja će to generacija doživeti? Moja sigurno neće. A voleo bih da na to ne pristanu ni moji praunuci, koje sam, hvala bogu, već stekao.

Ambasador u penziji