Srbija i dalje na evropskom prestolu

Bio je samo jedan gol razlike za našu reprezentaciju, a Crnogorci su krenuli u protivnapad. Njihov golman Šćepanović je zapazio da je centar njegovog tima u dobroj poziciji pred protivničkim golom i poslao mu je loptu. Ali, njegovu nameru je pročitao Gojko Pijetlović, koji je branio u poslednjoj četvrtini. Isplivao je na vreme i prvi stigao do lopte. Da je došla u ruke protivničkom igraču svašta je moglo da bude, pa i da šampionska titula Srbije bude ugrožena.

Vaterpolista Srbije Dušan Mandić u napadu (Foto Tanjug)

Kada je naš golman presekao poslednji napada Crnogoraca ostalo je još 39 sekundi do kraja finala XXXII evropskog prvenstva za vaterpoliste u beogradskoj dvorani „Kombank arena”. Posle tog podviga Gojko Pijetlović je načinio još jedan, kojim je otklonjena i poslednja zebnja. Izvanredno je pronašao Milana Aleksića, koji je isplivao sam pred golmana Šćepanovića, imao vremena da ga, što se kaže, pita kako hoće da mu da gol i pogotkom razrešio i poslednju nedoumicu – 10:8 (1:3, 2:1, 3:2, 4:2) bilo je dovoljno da Srbija pobedi na Evropskom prvenstvu kao domaćin. 

Foto Tanjug 

Treći put uzastopce. Posle Ajndhovena 2012. i Budimpešte 2014. I počinje treću sezonu neporažena na velikim takmičenjima. A u ovoj godini pred njom je i najveći izazov – olimpijsko zlato, jedino koje nedostaje samostalnoj Srbiji.

Ovo je treće finale na evropskim prvenstvima u kojima je o šampionu odlučivao dvoboj Srba i Crnogoraca. U Španiji 2008. Crna Gora je bila uspešnija, a četiri godine kasnije u Holandiji naša reprezentacija. Oba susreta su, kao i većina međusobnih okršaja koji su imali veliki takmičarski značaj, završeni s najmanjom mogućom razlikom. Ovog puta je naš tim pobedi s dva gola razlike, mada je posle prve trećine upravo za toliko bio u zaostatku.

Početak nije bio dobar po nas. Gosti su iskoristili na samom početku finala isključenje Mandića i preko Vukčevića dali prvi gol na utakmici već posle 17 sekundi. Minut posle toga Ivović je iz daljine povećao na 2:0.

To, razume se, u sportu kakav je vaterpolo ništa da znači, ali nekog ko nije toliko moćan, ko nema tako jaku volju i veru u sobe, može i da potopi. Naš tim je po ko zna koji put dokazao da je sazdan od najkvalitetnijeg materijala – šampionskog.

U igru nas je vratio Aleksić, silovitim udarcem iz daljine. Crnogorci ne bi bili u finalu da nisu i oni sila. I Nikola Janović im je vratio preimućstvo od dva gola razlike (3:1) s igračem više, udarcem iz mrtvog ugla. Naš golman Branislav Mitrović je uhvatio loptu, ali su sudije zaključile da je ona prešla zamišljenu gol-liniju.

Ali, preokret Crnogorci nisu mogli da spreče. Na početku druge četvrtine Prlainović je pokazao da je majstor nad majstorima smanjivši naš zaostatak na 3:2, a nešto kasnije je Miloš Ćuk iskoristio dva igrača više i doneo nam izjednačenje (3:3).

To isto što i Ćuk uradio je i Radović, pa je Crna Gora ponovo stekla prednost. I borba je ponovo počela da se rasplamsava. Ali, osećalo se da u toj borbi vaterpolo divova naši nameću svoju volju, počinju da imaju nadmoć, ali da tek predstoji još veća borba.

U trećoj četvrtini je Mandić bio spretan. S igračem više je pogodio golmana Crne Gore, a odbijenu loptu posla u mrežu kada se vraćao protivnički vaterpolista u igru.

Nadu je Crnogorcima vratio Darko Brguljan kad je njegov tim bio brojčano jači. Ali, Filip Filipović je potom potvrdio kakav šut ima izjednačivši na 5:5. Ponovo je Darko Brguljan doneo prednost svom timu, a gol je bio neobičan. Kao da mu je lopta iskliznula iz ruke, ali naš golman to nije očekivao i šut koji nije bio jak ga je iznenadio, pa je lopta ušla u gol.

Počeo i završio našu seriju golova u finalu: Milan Aleksić u duelu sa Crnogorcima (Foto N. Negovanović)

Uzeo je pred sam kraj Dejan Savić predah, podelio savete našim igračima i pred sam kraj treće četvrtine Prlainović je izjednačio (6:6). 

I prvi put od početka utakmice naš tim je ušao u igru poravnat s protivnikom. Drama je bila sve veća, čekalo se ko će da načini kora ka trofeju, a da će to biti Srbiji najavio je izvanrednim pogotkom Miloš Ćuk. Velemajstorski je načinio varku, golman Šćepanović je naseo, a naš reprezentativac je onda hladnokrvno poslao loptu u nebranjeni deo mreže.

Da je Srbija sve bliže pobedničkom peharu videlo se kada je zablistao Duško Pijetlović. Naš centar se našao na poziciji šutera i pokazao je da ume i to. Njegov silovit udarac je prošao između tela i leve ruke crnogorskog golmana i 8:6 za nas.

Izgledalo je da više nema zime kad je na odlično dodavanje kapitena Gocića Jakšić kao drugi centar iskoristio igrača više i doneo nam prednost od 9:6!

Ali, još ništa nije bilo završeno. Crnogorci više nisu imali šta da izgube i očajnički su pokušali da izvedu ono što je izgledalo nemoguće. Radovićev pokušaj je uspeo (9:7), a dva minuta i 16 sekundi pre kraja poslednje četvrtine Nikola Janović je zamutio kašu smanjivši na 9:8.

Nadvila se zebnja da nam se ne izmigolji ono što je već bilo tako reći gotovo, a onda je tmurne oblake rasterao golman Gojko Pijetlović.

Naša reprezentacija je tako postigla cilj koji je postavila. Kod kuće je potvrdila da je najbolja u Evropi, ostaje i treći šampionski mandat na tronu i time je najavila da će jurišati i u Riju, na Olimpijskim igrama u avgustu, na zlato s realnim izgledima da se i ono nađe u njenim rukama.

Na ovom šampionatu u Beogradu ona ne samo da je osvojila titulu prvaka, nego je jedina koja je pobedila sve protivnike. Bili oni jaki ili slabiji to nije bilo bitno za naš tim. Forma je odlično tempirana, igrači su pružili onoliko koliko je bilo potrebno, ništa nije moglo da ih omete, čak ni kada protivnik, kao sada Crna Gora u finalu, povede.

Naš tim je potvrdio da je najkompletniji, da na svakom mestu ima podjednako dobre igrače, ali raznovrsne, koji zbog toga i zadaju dodatne probleme protivnicima. Od golman do centra, od beka do šutera. To niko nema i to je ogromna prednost naše reprezentacije. Prosto, ne postoje jedan, dva ili tri igrača, koje protivnika ako zaustavi onda je zaustavio i ceo tim. Ovde, kod nas, svako može da zablista i povuče tim napred.

Crnogorci mogu da budu zadovoljni uprkos porazu u finalu. Obezbedili su u Beogradu učešće na Olimpijskim igrama, a bili su i nadomak zlata. Nisu izdržali, ali izgubili su od tima koji je, evo već treću sezonu, nepobediv.

Bazen: Kombank arena. Gledalaca: 16.000. Sudije: Stavridis (Grčka) i Margeta (Slovenija). Isključenja: Srbija 10(4), Crna Gora 10(3). Dvostruko isključenje: Srbija 1(1), Crna Gora 2(1).

SRBIJA: G. Pijetlović, Mandić 1, Gocić, Ranđelović, Ćuk 2, D. Pijetlović 1, Nikić, Aleksić 2, Jakšić 1, Filipović 1, Prlainović 2, S. Mitrović, B. Mitrović. Selektor: Savić.

CRNA GORA: Lazović, Dr. Brguljan, Pasković, Petrović, Dar. Brguljan 2, Radović 2, M. Janović, N. Janović 2, Ivović 1, Mišić, Vukčević 1, Jokić, Šćepanović. Selektor: Gojković.