„Vespe” se spremaju za proleće

Još od kada se Beba Lončar provozala ulicama Beograda u proslavljenom filmu „Ljubav i moda” (na „lambreti”, ne na „vespi” kako svi misle), čuveno motorče je osvojilo srca i naših sunarodnika. „Vespa”, kao „umetničko delo” posleratne Italije, bila je više od prevoza jer je spasavala malog čoveka bede, koju je nosilo to doba.

Popularnost nije izgubila ni danas. Najviše zahvaljujući entuzijastima, majstorima restauracije koji otimaju od propadanja skutere stare šest-sedam decenija, a jedan od njih je Davor Šušak. Rođenog Splićanina, Srbina po poreklu, talas izbeglica doveo je u Beograd. Odrastanje kraj oca, koji se svakoga dana vraćao kući na motorčetu, učinilo ga je zaljubljenikom u motoristiku.

– Jedva sam čekao da stigne sa posla i provoza me po uskim uličicama, kraj mora, na rivi, gde nam je bila kuća, a kasnije i moj servis. Prva, tajna „brzinska” takmičenja, sa 12 godina, bila su na trasi tek započete Jadranske magistrale, sa „tomos dvobrzincima – sajlašima”, priseća se Šušak.

Profesor, Italijan, naučio je u tehničkoj školi našeg sagovornika osnovama mehanike, ali i upornosti da sve može da se popravi. Kasnije samo četiri boda nedostajala su mu za upis na mašinski fakultet i odredili su mu život uz motocikle. Popravljao ih je u svojoj sobi, kraj kreveta na sklapanje, koji je i osmislio, kako bi imao mesta za alat i rad, provlačeći se kroz kuhinju i hodnik. Kada je majka izgubila strpljenje, u garaži iznajmljenoj od katoličkog sveštenika napravio je prvu radionicu. Ubrzo, talenat je dokazao kao ovlašćeni serviser „jave” i „em-zea”, uz brojne patente za te motocikle (rešenja gepeka i izduva).

Ljubav prema „vespi” rezultirala je mesecima obuke u Italiji, gde je „osvajao” fabričke licence (znanja) za sve modele. Rat u SFRJ ga je zatekao u prvim restauracijama primeraka iz pedesetih godina, koji su kasnije nestali. U Beogradu je već 25 godina i do sada je restaurirao oko 50 „vespi”. Spreman je da traga i po mesec dana, samo za niklovanim podloškama na primer, koje na kraju nabavi po basnoslovnim cenama iz Švajcarske.

Pravi alate za izlivanje delova od sličnih, ili istih materijala. Kaže da su „vespe” oldtajmeri izrađeni od „dekapiranih” jakih limova i da malo limara zna da ih radi. Svaki pogrešan udarac čekićem teško se ispravlja. Kaže da su mu pravo priznanje licence za rane modele iz pedesetih i šezdesetih godina. Ali još više i upoznavanje sa Leardijem i Natorijem, stručnjacima „Pjađa” koji su i osnovali čitav sektor za proizvodnju i katalogizaciju oldtajmer delova, kao pomoć restauratorima širom sveta. Ističe da je potraga za delovima muka, jer takav projekat, često, traje po godinu i više dana, što obezvređuje svaku zaradu. Na Zapadu restauracija „vespe” košta i po 5.000 evra, bez troškova potrage za delovima. Kod nas nekoliko puta manje, što podvodi čitav posao u domen ljubavi i zimskog hobija. Na pitanje ko su ljudi kojima restaurira stare „vespe”, misli da većina pokušava da sačuva uspomene.

Jedan je, na primer, dao zavet, da će ponovo provozati očevu „vespu”, pola veka staru, ulicama Beograda, u znak sećanje na roditelje. Ima poznatih muzičara, političara, glumaca (Nebojša Glogovac), ali i običnih ljudi, koji gaje ljubav prema legendarnom skuteru. Malo je mladih majstora zainteresovanih za veštine restauracije, jer skutere je često nalazio po ambarima, šupama, đubrištima, zatrpane i dopola raspadnute.

Uglavnom, dok košava zavija, Davor i njegov pomoćnik Milan, strpljivo, i ove zime, sklapaju deliće, često, trulog mozaika, dok ne stigne proleće i sezona savremenih motocikala, takođe željnih pažnje, ispred servisa. Kaže da je više puta razmišljao da napusti mukotrpan posao restauracije, ali nije:

– Kako da okrenem leđa nečijim uspomenama – iskren je Šišak.