Stonsi ili Obama

Besplatan koncert u Havani Rolingstonsi najavljuju kao krunu u svojoj karijeri dugoj više od pola veka. Mik Džeger (73) sa bendom nastupa 25. marta, četiri dana posle dolaska Baraka Obame, prvog američkog predsednika koji će posetiti Kubu posle 88 godina. Kome će se Kubanci više obradovati?

Sudeći po komentarima čitalaca sa sajta dva zvanična organa Komunističke partije („Huventud rebelde”, list komunističke omladine i „Granma”, list KPK), Kubanci, bar oni koji su pri internetu, sa oduševljenjem dočekuju Stonse, dok će prema Obami držati „pristojno i civilizovano” odstojanje.

„Da li zaista treba da zaboravimo istoriju i da se ponašamo kao da dolazi predsednik bilo koje zemlje”, pita se jedna čitateljka, na šta joj odgovara izvesni Fernando: „Nikad, i ponavljam nikad, ne mogu da verujem Jenkiju i njegovoj imperijalističkoj politici.” Fernando podseća na embargo i zatvor Gvantanamo, drugi čitalac kaže da će Obamu pozvati na kafu, „ako prođe kroz moju ulicu”, jer „treba biti ljubazan čak i sa neprijateljima”. Treći se predstavlja kao stranac po imenu Lorenco i za njega je „vlada Jenkija uvek bila i uvek će biti najveći neprijatelj čovečanstva”. On je siguran da „Jenkiji ne žele da normalizuju odnose sa Kubom” nego im je cilj da je „ekonomski, kulturno, socijalno i medijski okupiraju”.

Pojedini rok kritičari sa Kube očekuju da na otvoreni koncert Stonsa dođu tri generacije, Džegerovi vršnjaci sa decom i unucima. A na vest o dolasku Stonsa čitaoci na sajtu „Buntovne omladine” reaguju sa po nekoliko uskličnika: „Genijalno!!! Dolazim da ih vidim i čujem, makar izdaleka“, „To se ne propušta...“ Njihovi nastupi, obeležili su čitave generacije širom sveta, piše autor teksta koji najavljuje veliki događaj, i prognozira da će susret pionira roka sa kubanskom publikom biti nezaboravan.

Embargo: Obama bi mogao da zaseni Stonse jedino kada bi uspeo da ubedi Kongres da se potpuno ukinu američke sankcije Kubi uvedene pre nego što se 44. predsednik SAD i rodio. Embargo nije dao rezultate, samo je pružio priliku vladajućem režimu da za neuspehe u ekonomiji okrivi Vašington, stav je jednog dela zvaničnika u američkoj prestonici. Druga brojnija grupa, među kojima su republikanski predsednički kandidati Ted Kruz i Marko Rubio, obojica kubanskog porekla, smatra da bi se ukidanjem sankcija izdao kubanski narod, naročito oni ljuti antikastristi, kubanski Amerikanci koji su odbegli u Majami, a od čijeg glasa uveliko zavisi ishod nominacije za predsedničku trku. Mnogi u Majamiju, gde sa mrštenjem gledaju na Obamino zbližavanje sa Havanom, slažu se da embargo nije dao rezultate, ali zato što nikad u potpunosti i nije primenjivan – bio je „anemičan”.

Kubanci, opet, iznose podatke da su sankcije upropastile kubansku privredu i nanele ogromnu štetu celom narodu. Pozivaju se na dvadesetak uzastopnih rezolucija Generalne skupštine UN. Svaki put, sve nacije sveta, uz izuzetak SAD, osudile su embargo kao drastično kršenje ljudskih prava. Američke drakonske kazne još traju: od 17. decembra 2014, kada je objavljeno da su dve zemlje otpočele proces pomirenja, SAD su, zbog kršenja embarga, novčano kaznile četiri američke i tri strane kompanije u ukupnom iznosu od dve milijarde i 836 miliona dolara, ističe se u Havani. Ukupno je za vreme Obaminog predsednikovanja (2009. do sada) Vašington na ime kazni naplatio 14 milijardi i 397 miliona dolara.

Gvantanamo i Gvantanamera: Jedna od najomiljenijih kubanskih pesama popularna u celoj Latinskoj Americi jeste „Gvantanamera”, a jedna od „najsramnijih stranica američke istorije” jeste zatvor Gvantanamo koji se nalazi u američkoj vojnoj bazi baš u kubanskoj provinciji po kojoj je rumba „Gvantanamera” dobila ime. Kubanski zvanični listovi sve češće citiraju uvodničare „Njujork tajmsa“, pa su tako nedavno preneli i deo iz teksta o američkoj sramoti oličenoj u zatvoru Gvantanamo. Havana međutim traži da joj Vašington vrati okupiranu teritoriju u provinciji Gvantanamo gde se nalazi američka vojna baza još od 1903. i gde u zatvoru bez suđenja robijaju osumnjičeni teroristi.

Jedan od njih je Sirijac Džihad Dijab (43), koji je posle 13 godina zatočeništva u Gvantanamu prebačen u Urugvaj, „na slobodu”, krajem 2014. On je pre tri dana za urugvajske novine „Buskeda” rekao da su ga strpali u zatvor „zato što je musliman” i da nikada nije imao nikakve veze sa Al Kaidom, ali da sada podržava njene ciljeve. Po njegovom mišljenju, koje prenosi list iz Montevidea, cilj SAD je da „likvidira islam”. On ne veruje ni u iskrenost, ni u uspeh Obaminog plana da zatvori Gvantanamo. Naziva ga kukavicom i podseća da na ovaj zatvor nije stavio katanac tokom proteklih sedam godina. Teško da će mu to uspeti u poslednjih 11 meseci. Zajedno sa još petoricom oslobođenih Gvantanamaca koji žive u Urugvaju – traži da mu se SAD bar izvine.

U Vašingtonu, međutim, neki od najviših vojnih rangova strepe da se Obama tajno dogovara sa Raulom Kastrom o vraćanju teritorije i rasformiranju cele baze Gvantanamo. Ova bojazan naterala je republikanskog kongresmena Maka Tornberija da uputi pismo ministru odbrane Eštonu Karteru i državnom sekretaru Džonu Keriju. U njemu se ističe da je baza na Kubi od neprocenjivog značaja za bezbednost države.

Nije zato nikakvo čudo što se u Havani Mik Džeger očekuje sa mnogo više entuzijazma nego Barak Obama, koji po svemu sudeći ne može da pruži Kubancima ono što može frontmen Stonsa kad zapeva da ne može da dobije „Satisfaction”.