Preambiciozno dete

Većina ljudi danas smatra da je dobro biti ambiciozan, želeti socijalni uspeh i sistematično raditi da se uspe. To je onaj uspeh koji zajednica smatra vrednim i koji je zbog toga, po pravilu, povezan sa višim socijalnim statusom. Ali nisu svi ambiciozni: postoje ljudi koji nemaju ambiciju, kao i oni preterano ambiciozni.

Šta se podrazumeva pod preteranom ambicijom? Za jedne kažemo da su preterano ambiciozni zato što svom uspehu podređuju sve ostale aspekte života, tako da žive samo za uspeh, plaćajući visoku cenu svojoj ambiciji.

Za druge kažemo da su preterano ambiciozni onda kada procenimo da uprkos tome što nemaju potrebne sposobnosti, uporno istrajavaju u pokušaju da ostvare uspeh za kojim žude. Za treće kažemo da su preterano ambiciozni zato što nikada nisu zadovoljni, jer kada ostvare jednu visoku ambiciju, tada se odmah usmeravaju ka nekom drugom, još višem i „izazovnijem” cilju.

Za četvrte kažemo da su preambiciozni zato što se na putu ka ostvarenju svoje ambicije služe nemoralnim ili nezakonitim postupcima.

Bez obzira kako definišemo preteranu ambicioznost, ona uvek nosi neko negativno značenje: ili su njene žrtve ljudi oko preambiciozne osobe ili je ona sama. Uprkos tome, ono što impresionira kod preterano ambicioznih jeste snaga i postojanost njihovog motiva da u životu ostvare svoj cilj.

Pitamo se odakle izvire ovaj motiv? Ako je njegov izvor u nekim detetovim odlukama u detinjstvu, kako da se kao roditelji postavimo pa da naše dete bude zdravo ambiciozno, a ne preambiciozno i neambiciozno?

Anatomija pokretačkog motiva preterano ambicioznih pokazuje da je određeni društveni uspeh za njih uslov koji moraju da ispune, a kako bi zaslužili pravo da ih drugi vole i poštuju. Njihov unutrašnji glas govori sledeće: Moraš da uspeš i ostvariš zadati cilj, jer ako to ne uradiš ti si bezvredno ljudsko biće.

A ko je taj koji je zadao dati životni cilj? Često su to roditelji koji otvoreno ili suptilno poručuju detetu da će ga zaista voleti samo ako jednog dana ostvari ono što njih čini ponosnim i srećnim. Ovakav roditelj zadaje detetu onaj svoj cilj koji on nije uspeo da ostvari, zbog čega se oseća bezvrednim. Želeći da budu ponosni, oni nesvesno ili svesno detetovu uspešnost povezuju sa njegovim pravom da bude voljeno ili, čak, da živi.

Roditelj koji usmerava dete ka nekom cilju, bilo da je to sport, umetnost, nauka ili neka određena profesija; koji mu pomaže da sebe vidi u nekoj pozitivno predstavljenoj budućnosti, pomaže detetu da razvije ambiciju. Treba paziti da dete to ne shvati kao uslov koji treba da ispuni da bi vredelo, zasluži da bude voljeno ili da je to pravo na postojanje.