Nemački levičari bi malo udesno

Ogroman uspeh nove krajnje desničarske stranke Alternativa za Nemačku (AfD) na prošlonedeljnim pokrajinskim izborima u tri nemačke pokrajine izazvao je pravi zemljotres na nemačkoj političkoj sceni. Iako mnogi zapadni mediji smatraju da su rezultati „katastrofa za Angelu Merkel” i njenu Hrišćansko-demokratsku unija (CDU), pažljiviji posmatrač uvideće da CDU tu ima najmanje razloga da se brine, uprkos tome što je deo njenih birača prebegao ka AfD-u.

VELIKE PARTIJE VIŠE NISU NEDODIRLjIVE: To što je AfD u zavisnosti od pokrajine osvojila između 12 i 24 odsto glasova svrstalo je Nemačku, prvi put u posleratnoj istoriji, među većinu zapadnoevropskih zemalja gde su krajnji desničari i te kako prisutni u nacionalnim i regionalnim parlamentima. I dok francuski komentatori žele Nemačkoj dobrodošlicu u ovaj svojevrsni klub zemalja u kojima ultradesničari nisu tabu, nemački komentatori ističu kako je ovo velika promena u političkom životu zemlje u kojoj vlast više neće biti odlučivana isključivo po tome koja je od velikih stranaka jača – CDU ili Socijaldemokratska partija (SPD). Dosad nedodirljive velike stranke moraće ne samo da znatno češće ulaze u „velike koalicije”, već da u njih uključuju i brojne druge stranke različitih programskih opredeljenja. Tako će u Saksoniji Anhalt izborni rezultati najverovatniji naterati da u vladajuću koaliciju sa SPD-om prime i Levicu, koju kancelarka Merkel smatra ekstremističkom strankom nepodobnom za saradnju.

ZELENI BI DA MALO POCRNE: Uprkos tome što su Zeleni izvojevali prvi put u svojoj istoriji pobedu u nekoj pokrajini, i to ni manje ni više nego u Baden-Virtembergu koji je važio za bastion podrške CDU, zabrinutost u redovima Zelenih nije ništa manja i sve više se pominje neminovnost okretanja udesno.

S jedne strane, aktuelni premijer Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman ostvario je u ime Zelenih uspeh, ali su njegovi koalicioni partneri iz SPD-a podbacili dok je Liberalno-demokratska partija (FDP) preuzela antiizbeglički kurs i odbacila mogućnost da uđe u koaliciju sa njim. Zbog toga Krečmanu ne preostaje drugi izbor do da uđe u koaliciju sa svojim suparnicima iz CDU. To neće biti nimalo lako, kako zbog činjenice da se kandidat CDU Gvido Volf zaklinjao pred izbore da neće ući u koaliciju sa Zelenima, tako i zbog toga što se konzervativizam demohrišćana ne podudara sa buntovničkom ideologijom Zelenih formulisanom osamdesetih godina prošlog veka. Doduše, generacije koje su osamdesetih glasale za Zelene sada su odrasle pa tako i CDU i Zeleni love isto biračko telo, uglavnom starije pripadnike srednje klase.

S druge strane, ovaj uspeh Zelenih najvećim delom je zasluga Krečmana, dok je stranka u Saksoniji Anhalt osvojila mršavih 5,2 odsto, a u Rajnland Pfalcu 5,3 odsto, tri puta manje nego pre pet godina. Razočarani glasači Zelenih su u Saksoniji Anhalt uglavnom prebegli u desni tabor kod CDU i AfD, dok su u Rajnland Pfalcu u većini glasali za SPD.

Budući da su i na saveznom nivou pre dve i po godine jedva prešli cenzus od pet odsto, Zeleni sve više diskutuju da li bi trebalo da osnaže svoje levičarske ideje ili da se preorijentišu više udesno i postanu svojevrsna ekološka verzija demohrišćana. Krečman je našao neki srednji put jer je uspeo da pokaže da može da uspešno vlada kao „crni” (što je boja CDU), a pri tome je žestoko podržavao kancelarkinu liberalnu politiku prema izbeglicama. Ipak, njegova lična harizma i dobar kontakt sa biračima njemu su omogućili da ovako balansira, ali to i dalje nije rešilo dilemu Zelenih da li bi trebalo da „pocrne” pred naredne savezne izbore.

PODELE U LEVICI: Slične dileme muče i Levicu, koja nije briljirala na pokrajinskim izborima, naročito u svom nekadašnjem uporištu na istoku Nemačke. U Saksoniji Anhalt pre pet godina svaki četvrti izašli na birališta glasao je za nju, a sada je osvojila samo 16,3 odsto glasova i pala na treće mesto po podršci posle CDU i AfD. Kako ankete ukazuju, većina bivših glasača Levice, među kojima je značajan broj onih koji su nezaposleni, sada je zaokružila desničarsku AfD što je još jednom pokrenulo debatu unutar stranke da li je trebalo zagovarati oštriju migracionu politiku.

Uprkos tome što su bili svesni da je netrpeljivost prema imigrantima najveća na istoku zemlje, vrh stranke nije odustajao od zagovaranja politike dobrodošlice za izbeglice. Svi sem funkcionerke i poslanice u Bundestagu Sare Vagenkneht, koja je posle novogodišnjih napada na žene u Kelnu isticala da „ko zloupotrebi gostoprimstvo, gostoprimstvo mu treba uskratiti”. I njen suprug i nekadašnji lider SPD i Levice Oskar Lafonten minulih meseci je iznosio populističke ideje o prebacivanju izbeglica u SAD, dok je Vagenknehtova na dan izbora za „Berliner kurir” upozorila da „ne mogu sve izbeglice da dođu u Nemačku”.

Ovaj njen stav skroz je suprotan stavu njene stranke, čiji liderka Katja Kiping odbija da se odredi gornja granica za prijem izbeglica, upozorivši da Levica „ne sme da preuzme retoriku desničarskih populista iz AfD”.

Da je sukob unutar Levice postao interesantan i za nemačke satiričare svedoči to da je na portalu „Ajne cajtung” (nemačka verzija „Njuz neta”) osvanuo tekst o tome da Vagenknehtova osniva novu stranku – „Desnu Levicu”. U ovoj lažnoj vesti satiričar ističe da ova ikona Levice smatra da će jedino u novoj partiji moći da pomiri svoje kontradiktornosti – da je levičar a da se zalaže za desničarske ideje o zaoštravanju migracione politike.

Satiričar zapravo bezmalo faktografski beleži kontradiktornosti u nastupima Vagenknehtove. Protiv je ratnih operacija , ali ne odriče pravo Rusiji da u Siriji vojnim putem sredi stvari. Ističe da granice Nemačke moraju ostati otvorene za izbeglice, ali i da bi izbegle trebalo poslati u SAD, jer one snose odgovornost za rat u Siriji. Pravu malu tragikomičnu parodiju o „Desnoj Levici”, autor završava rečenicom da ova nova stranka neće sklapati koalicije sa ostalim strankama, osim ako „imaju slične ideje našim”. Čini se da je to savršen odgovor za svaku stranku. Bez sve šale.