Vera i zavera

Nije da nije već viđano: takozvane redovne aktivnosti državnih funkcionera, ministara, gradonačelnika... naročito se umnože i pojačaju nekako baš kad počne zvanična predizborna kampanja. Svi se upnu da stvore dobro mišljenje o onome što rade i što su uradili, da stanje stvari predstave boljim nego što je bilo pre njihovog dolaska na vlast. Opozicija, naravno, tvrdi suprotno, ali nikad nema iste mogućnosti da svoje stavove dokazuje tamo gde se najbolje vidi i najdalje čuje: na televiziji.

Kad na televizijama privatnih vlasnika odluče da otvoreno stanu na jednu (po pravilu jaču) stranu, navijačkom podrškom kroz ceo sklop i ton svog programa, to se može razumeti kao namenski rad u sopstvenom privredničkom, komercijalnom interesu. Ali kad se na Javnom RTV servisu naruši neophodna ravnoteža u pogledu onog što se javnosti mora prosleđivati kao zvanična informacija i onog što predstavlja njeno proveravanje, analiziranje, pa i dovođenje u pitanje, onda se ugrožava javni interes. Stoga bi pažnja ovlašćenih kontrolora medijske prakse u narednih mesec dana morala više da se usmeri na RTS i RTV nego na Pink i Studio B, Prvu i B 92.

Što se RTS-a tiče, on u poslednje vreme stanje stvari prikazuje pretežno onako kako ga predstavljaju gorepomenuti politički profesionalci koji se bore da sačuvaju ili da uzmu vlast, a nedovoljno iz ugla „životnih amatera” po selima i gradovima Srbije koji stvarnost mere težinom borbe za čoveka dostojnu svakodnevicu.

Slučajno ili ne, baš sad i baš u tom smislu, RTS se okreće „pozitivnim primerima” čime se – mogli bi primetiti poklonici teorija zavere – namenski širi vera da je u Srbiji i lepše i bolje. Novi serijal Tamare Grujić, akcija pomoći porodicama gradnjom kuća odvija se na severu Kosova, među Srbima koji su opstali u brojnijim i čvršćim zajednicama; serija„Zadnja kuća Srbija” Milana Popovića, koja je dosad svedočila o propasti srpskih sela, sada govori o onima koji u selima uspevaju da rade, napreduju i zarađuju; Jovan Memedović upravo je u „Sasvim prirodno” predstavio gradske ljude koji se „samozapošljavaju” i razvijaju posao zahvaljujući ličnoj preduzimljivosti i upornosti...

Što se RTV Vojvodine tiče, s obzirom na njenu otvorenost i kritičnost, čini se da može mirnije da se prepusti objektivnoj proveri svog informativno-političkog programa. No, u utvrđivanju dobre medijske pozicije pokrajinskog Javnog servisa važnu ulogu preuzima i igrani program. Najavljivana kao zahtevan i prestižan projekat, serija „Vere i zavere” već prvom epizodom potvrdila je visoke standarde u dramskoj produkciji. Proverena literatura, istoimeni roman Aleksandra Tišme, scenaristima je bio sigurno polazište. Vrtlozi istorije u vremenu ratnom i poratnom i sudbine izmešanih vojvođanskih naciona dali su dovoljno dramskih zapleta i psiholoških motivacija za dinamičnu radnju. Reditelj je imao priliku da umetnički uobličava duh, aromu, vizure dva različita socijalna miljea. Pred posebnim izazovom bili su glumci (uz njih i šminkeri), jer je trebalo ubedljivo da deluju (i izgledaju) kao lica u razmaku od dve decenije (1942–1962). Početak obećava.