Otuđenje preko ekrana „ajfona”

Samo jedan dinar potreban vam je za ulazak u globalni svet mobilne telefonije. Ali, istovremeno, u svet iz kojeg izlaska nema i za koji ulaznica nije taj prokleti jedan dinar, nego vaše kompletno biće. Onoga trenutka kada vam se svakodnevica svede na puko zurenje u mali svetleći ekran na dlanu, prepunjen besmislenim sličicama, vaš život je prestao da teče, kao život biljke skrajnute u ćošak nekog velelepnog vrta.

A onda, možda je upravo to ono što vam je potrebno, što vas vodi u lažnom uverenju da samo takvi postojite i da ste nekome istinski potrebni.

Uživaoci mobilne telefonije se verovatno neće složiti sa konstatacijom da ova sprava, čudo moderne tehnike, umesto da nas drži u stalnom kontaktu sa osobama koje nam nešto znače, u stvari nas od njih sve više udaljava. Jer, zašto trošiti vreme na susrete, čemu poseta iznemoglim roditeljima, odlazak sa društvom u kafić, na utakmicu, sa decom u šetnju, u pozorište, čemu knjige pored tračeva na „mreži”… kad je tu, pri ruci, spravica koja će to obaviti umesto vas. I odvesti vas – u otuđenost.

„Taman sam planirao koncert za naredni dan kada sam pogledao kroz prozor. Sve što sam mogao da vidim bili su ‘ajfoni’. Na sve strane ‘ajfoni’. Šokiralo me saznanje da, ukoliko ne budemo pažljivi, naš kompletan pogled na svet i sve što se oko nas dešava odvijaće se upravo kroz taj svetleći ekran”, izjavio je svojevremeno u intervjuu Majk Rozenberg, poznatiji kao „Pesindžer” (Passenger).

Mobilna telefonija samo je skrivena slika otuđenosti u koju nas tera svakodnevni život. I vremenom svi prestajemo da postojimo kao posebne jedinke, utapajući se u kaljugu mnoštva.

„Sivi oblaci okružili su grad poput gume. Automobili su se nizali kao igračke s Tajvana. Dečaci su se smejali na platou za ples na kiši, pralje čistile odeću, visoke potpetice rubile nožne prste, barice kvasile konstrukciju autobuskog stajališta. U svojoj odeći i čizmama, sve su izgledale jednako”. Ovako je u pesmi „Život je da se živi” (Life’s For The Living) Rozenberg plastično opisao svakodnevicu i zaključio: „Ne plači za izgubljenima, smeši se živima. Uzmi šta ti treba, i podeli šta ti je dato. Život je da se živi. Pa živi ga, ili – crkni…”

Teške reči, izrečene sa gorčinom i setom. A možda i sa shvatanjem da smo poraženi. Da smo svi, hteli to ili ne, postali robovi novih tehnologija i da nam spasa, jednostavno, nema. Čak ako se uputimo na najviše planinske vrhove ili u beskrajnost neke afričke pustinje, mobilni telefon će biti uz nas. Po mogućnosti sa dodatnom baterijom. Zlu ne trebalo. Da li se samo zavaravamo, da je sve to zarad naše bezbednosti ili, naprosto, ne možemo sebi da dozvolimo da se, barem na nedelju-dve, isključimo iz „stvarnosti” u strahu da u istu više nećemo moći da se vratimo.

„E pa, dosta mi je ovog grada, ovih pomija za slepce. Oduzmu ti snove i strpaju ih u kontejnere. Moći ćeš da ih povratiš tek pošto isplatiš kredite i stanarinu. Ma do đavola sa ovim mestom, idem dalje po svome. Podići ću palac i krenuti niz put. Jednoga dana neko će sigurno ići ka mojoj kući”, zaključuje u svojoj pesmi Majk Rozenberg. 

Život je da se živi

Sivi oblaci okružili su grad poput gume

Automobili se nizali kao igračke sa Tajvana

Dečaci se smejali na platou za ples na kiši

Pralje čistile odeću, visoke potpetice rubile nožne prste

Barice kvasile nosače autobuskog stajališta

U svojoj odeći i čizmama, sve su izgledale jednako

Krenuo sam u kafić ne bih li pronašao sve momke

Izgubljene u knjigama i pucketavom vinilu

I skicirao pesmu iznad krvavog urina

Ne plači za izgubljenima, smeši se živima

Uzmi šta ti treba, i podeli šta ti je dato

Život je da se živi

Pa živi ga, ili – crkni…

Dok je noć izvlačila mesec iz njegovog skrovišta

Zvezde su sjale poput dugmadi na jakni starca

Grebali smo noktima ali smo ga srubili sa zida

Dok su golubovi „ukrašavali” voz, iskre letele poput aviona

Kiša je iscrtala dugu na baricama od ulja

A mi smo svi imali nove „ajfone” ali nikoga da pozovemo

Sjurio sam se u trbuh grada

Gde prozori čine da sećanja polako iščezavaju

S rukama na nebu i zagonetkom u očima rekla je:

Ne plači za izgubljenima…

E pa, dosta mi je ovog grada, ovih pomija za slepce

Oduzmu ti snove i strpaju ih u kontejnere

Moći ćeš da ih povratiš tek pošto isplatiš kredite i stanarinu

Ma do đavola sa ovim mestom, idem dalje po svome

Podići ću palac i krenuti niz drum

Jednoga dana neko će sigurno ići put moje kuće

Tada ću sebi napraviti krevet od odbačenih automobila

S dušekom od lišća i ćebetom od zvezda

I ušiću iglom i koncem reči u moje srce:

Ne plači za izgubljenima, smeši se živima

Uzmi šta ti treba, i podeli šta ti je dato

Život je da se živi

Pa živi ga, ili – crkni…