Džez će uvek biti moj prijatelj

Valjevo – Ni pomoćnih sedišta nije bilo dovoljno u velikoj sali valjevskog Centra za kulturu, pa su mnogi u sredu uveče stajali da bi videli i čuli Josipu Lisac, zvezdu ovogodišnjeg 32. Džez festa u gradu na Kolubari. I nisu se pokajali.

Hrvatska pevačica je još jednom pokazala zašto je jedinstvena pojava na muzičkoj sceni, zašto ju je nemoguće i uporediti, a kamoli zameniti sa nekom drugom pevačicom. Dvočasovni koncert, prvi put u Valjevu, doneo je, baš kao što je i najavila, sve ono što Josipa jeste.

Bez mnogo filozofiranja, najavila je stare i nove pesme koje se znaju. Maestralno je „prošetala” kroz žanrove i nekoliko stotina posetilaca imalo je čast da čuje i stare i nove, ali uvek na drugi način otpevane pesme: „Dok razmišljam o nama”, „Tisuću razloga”, „Živim po svome”, „Ja bolujem”, „Hir, hir, hir”, „Gde Dunav ljubi nebo”, „Ležaj od suza”...

Na prve taktove „Danas sam luda” u sali su svi „poludeli”, a za kraj spustila se, naravno, „Magla”... Nije bilo govora da ode bez bisa. Kada je ponovo izašla na scenu rekla je: „Da li sam ti rekla da te volim?” i pozdravila Valjevo, nakon jednog od najboljih koncerata održanih u gradu na Kolubari.

U razgovoru sa novinarima pre koncerta, veoma raspoložena, oduševljena interesovanjem „sedme sile” za njen nastup, sama sebi postavila je pitanje otkud ona na džez festivalu, ko je sredio da je „ubace”? Setivši se da je još 1969. kao devetnaestogodišnjakinja upoznala Boška Petrovića, Damira Dičića, Ladislava Fidrija, da su je ti džezeri upoznali sa dobrom muzikom, konstatovala je da ništa u životu nije slučajno:

– Džez će uvek biti moj prijatelj koji će me, svako malo, pitati: „Da li ti misliš na mene? Nisi li me možda zaboravila?”. Džez je uvek prisutan, nisam slučajno ovde – uzviknula je, ali i dodala da muziku nikad neće odvajati na te muzičke idiome: rok, pop, džez, elektro...

– Sve je to muzika. Uvek sam se trudila da sve to tako i bude.

Nadovezala se i na molbu dopisnika „Politike” da elaborira objašnjenje sopstvene muzičke svestranosti sadržano u njenoj rečenici: „Sve je to glazba, a glazba jest ili je nema”.

– Tak’ ja to mislim, onak’, amaterski – našalila se.

Ispričala je i priču o ljudima koji odu na neki koncert na kojem je još hiljade obožavalaca, gde se svira neka muzika, a kad ih pitate šta su slušali i doživeli, šta im se sviđa, oni ne znaju šta da kažu.

– Oni, zapravo, nisu došli zbog muzike, ona im je bila samo pomoćno sredstvo. Onda to nije muzika. Muzika angažuje, doprinosi da se odmoriš, da se izlečiš. Ona ne može da bude nekakva pozadina. Ona živi, i u stresnim, groznim situacijama muzika će pomoći. I u lepim trenucima kada se treba proveseliti, ona je tu – rekla je Josipa u dahu.

Na pitanje kako objašnjava fenomen da joj svaka pesma svaki put drugačije zvuči i to u pozitivnom smislu, uzvratila je pitanjem:

– A zar se ne menja sve oko nas? I mi, ljudi? Kako se ne bi menjala ako se vreme promenilo? Promenio se način života, promenilo se vreme koje nam je na raspolaganju, da ne govorimo o užasnom turbo ritmu – istakla je i naglasila da više nije isto kao što je bilo u prošloj deceniji, a kamoli sedamdesetih, osamdesetih godina.

– Sve se menja, normalno da ću se i ja promeniti u izražaju. Dodaješ neke nove sadržaje da bi sve osvežio. Nikad ne bih dopustila da pesme sa albuma „Dnevnik jedne ljubavi” danas zvuče onako kako su zvučale 1973. To ne bi imalo smisla, time bih pokazala da se nisam razvila, da nisam ništa naučila. Danas sam bogatija i svoju muzikalnost pokazujem tako što se menjam kroz pesme – odgovorila je Lisac i dodala da njena pesma može da bude izvedena na sto načina:

– Time dokazujem da su pesme koje sam kroz život izabrala velike, da mi pružaju slobodu da budem i ovakva i onakva. Da ih ispretumbam, „istučem”, „zagrlim”...

Svi su znali da sam to ja

Kada je 2013. slavljena 40. godina od izlaska „Dnevnika jedne ljubavi” i tim povodom organizovana turneja, u svim gradovima gde je nastupala bili su izlepljeni plakati sa naslovnom stranom tog albuma.

– I sad, ja imam šezdeset i nešto godina, a tu vidiš curicu od 23?! Ali, sve su karte bile prodate, svi su me prepoznali, svi su znali da sam to ja – sa ponosom je rekla Josipa.

Pakuj kofere!

Pevačica je ispričala da je pre sedam godina imala nezaboravan koncert u Šapcu, kraj Save, da su došli i neki njeni obožavaoci, rođeni Šapčani, koji su rasuti po svetu, u Australiji, Švajcarskoj...

– Bilo je „Pakuj kofere, Josipa dolazi u Šabac!”. Lepo je kad imaš takve ljude oko sebe.

Muzika nadilazi sve

Josipa je sa Slobodanom Trkuljom otpevala kompoziciju „Zvira voda” i najavljuje još etno zvuka. Na putu je da sa džez orkestrom HRT-a snimi album sa etno motivima. Biće tu kompozicija iz Slavonije, Međumurja, nisu joj strani ni bosanski sevdah, ni makedonske pesme, a kaže da je Trkulja pronašao za nju i jednu dobru srpsku kompoziciju:

– Trkulja i ja smo pevali međimursku tradicionalnu pesmu. On, Srbin, pevao je tradicionalnu hrvatsku pesmu u tom narečju. Muzika nadilazi sve. Ljudi ili su ljudi ili nisu ljudi. Postoji muzika koja nas veže, postoje dela, rad. Svi želimo da napravimo nešto od sebe, ako imamo talenta. Sve drugo prestaje.