Meka moć „Politike“

Već se plašim studije o kineskoj „mekoj moći”. Još ne znam hoće li je pisati Sonja Biserko ili Jelena Milić, ali posle istorijske posete kineskog predsednika Srbiji, narudžbina će svakako stići, možda s onog istog mesta koje je finansiralo istragu ruske moći u Srbiji.

Kuku nama! A gospođa Biserko tek što nas je optužila da radimo za Ruse!

Šalu na stranu, čitalac je sigurno primetio da je Si Đinping uoči dolaska u Beograd objavio autorski tekst u „Politici”. Nema tu neke velike tajne. Ispostavlja se da se predsednik Narodne Republike Kine uvek prvo obavesti koje su najuglednije novine tamo kuda ide. I ruski predsednik i francuski premijer su prilikom poslednje posete Beogradu izabrali da daju intervjue „Politici” . Nije posredi puka slučajnost.

Iz Pariza, Pekinga i Moskve vidi se jasno kao iz aviona da nema važnijeg ni uticajnijeg srpskog lista od „Politike”. Znamo da to nije isključivo zasluga današnje generacije „Politikinih” novinara, koji stoje na ramenima prethodnika. Nacionalne ustanove ne nastaju preko noći, iako ih često preko noći razvale. Ovde tradicija izvrsnosti stanuje duže od jednog veka.

I uvek je pod nekim napadom. Zato pravo pitanje nije kako se Si Đinping odlučio da piše za „Politiku”. Pravo pitanje je kako je „Politika” postala trn u oku tolikim ljudima koji u osnovi zarađuju za život brinući o ljudskim pravima i slobodi izražavanja u Srbiji i zašto u njenu odbranu ustaju samo njeni čitaoci?

Kako se, primera radi, „Ne davimo Beograd” odlučio za pokušaj davljenja „Politike”? Razumem da je to politički podržao NUNS, ali koliko mogu biti kredibilni saveti grupe koja je više od pedeset svojih kolega prijavila Tužilaštvu za ratne zločine pod lažnom optužbom da su početkom devedesetih organizovali i podstrekavali genocid u Hrvatskoj i Bosni? I sada plaća sudske kazne zbog toga?

Toliko je u Srbiji zavisnih medija koji misle u dlaku isto što i njihovi finansijeri, toliko medijskih barki usidrenih na uvek samo jednoj političkoj obali, toliko obojenih i ostrašćenih uređivačkih politika, a profesionalni borci za raznovrsnost i nepristrasnost nekako se uvek spotaknu o „Politiku”.

Kada smo na naslovnoj strani, poput mnogih svetskih listova, ali jedini u Srbiji, objavili potresnu sliku beživotnog tela malog izbeglice Ajlana Kurdija, ovdašnji sajt – koji zarad slobode izražavanja finansiraju Rokfeleri – ocenio je isti uređivački potez lošim u „Politici” a izvrsnim u zapadnim listovima.

Kada je „Kurir” lagao da je kupio „Politiku”, novinar „Birna” na „Tviteru” je Aleksandra Rodića laskavo poredio s legendarnim izdavačem Džozefom Pulicerom.

„Vreme” je ovih dana na konkursu Ministarstva kulture Srbije dobilo više sredstava nego cela „Politikina” akcija „Sačuvajmo srpski jezik i ćirilicu”. Nismo uspeli da prodremo ni u uži izbor listova čiju je uređivačku politiku lane u izveštaju Miroslave Milenović pohvalio Savet Vlade Srbije za borbu protiv korupcije (pohvaljeni su samo „Danas” i „Vranjske novine” Vukašina Obradovića).

Povodom Dana slobode medija, zaštitnik građana Saša Janković nam je preporučio Srđana Škoru kao paradigmu kritičkog mišljenja. OEBS nije ni trepnuo kada je glavni urednik „Kurira” Ratko Femić prostački uvredio našu novinarku Višnju Aranđelović, a predsednik NUNS-a je Femićevu seksističku aluziju na njeno „okresivanje” – lajkovao.

Gospođa Biserko ovih nas je dana lažno optužila da iz Rusije dobijamo novac za propagiranje antievropske politike, a nismo mnogo bolje prošli ni na konferenciji za štampu premijera Srbije. Od njega smo saznali da njegova stranka namerava da iznajmi veliku salu i napravi muzej apsolutizma i Vučićeve diktature u koji će da donesu sve naslovne strane i sve tekstove u kojima je premijer predstavljen kao Hitler i Staljin, pa je u tom kontekstu spomenuo i „velike državne novine” koje on toleriše, iako, kako napominje, ima većinu da tamo smeni i upravni odbor, i rukovodstvo, i uređivački tim.

Razumem prirodu njegove frustracije. Tačno je, protivnici mu neće priznati poen što su novine u kojima u svako doba može sve da posmenjuje najbolje, najotvorenije i najraznovrsnije u državi. Oni će uvek da tvrde da slobodno mišljenje stanuje kod Srđana Škore, u „Vremenu”, NIN-u i OEBS-u. Njegovi protivnici nastaviće da se uzdaju u to da su naizgled slabašne stranke u ovoj zemlji već jednom na ulici uspešno preuzele vlast uz pomoć Zapada.

Posle teškog izbornog poraza odgovara im politika „što gore, to bolje”, a ne ulazak u mirnije političke vode i kompromisi.

Na „Politici” neće zaraditi poen ni kod Majkla Davenporta. Evropski izaslanik će nastaviti da se zgražava nad „Informerom” i njegovom antievropskom uređivačkom politikom, iako u Londonu upravo u ovom momentu valjda pola britanske vlade vodi antievropsku politiku, uz svesrdnu podršku tabloida. Tamo bi bilo nezamislivo da zaštitnik građana, kad bi ga Britanci imali, traži da se Dauning strit ogradi od „Sana”.

Nemam, ipak, nikakvog razumevanja za Vučićevu ideju o muzeju apsolutizma. Ne samo zato što me podseća na nešto što je u Crnoj Gori radio Milo Đukanović, i to, ako me sećanje ne vara, na predlog Bebe Popovića. Ostavljajući po strani dugovečnost crnogorskog lidera, paralela mi se čini nedostojnom, a projekti i politički moral nepodudarni. Još su mi manje simpatične paralele s istočnoevropskim muzejima diktature u Budimpešti i Kijevu, iako kapiram da je Vučić smislio podrugljivu varijantu u kojoj se ideja okreće naglavačke.

Sloboda izražavanja je jedna od onih stvari u koje veruješ ili ne veruješ. Demokrata si tek kad se demokratskih načela pridržavaš i kada ti ne koriste, pa i kad ti donose štetu. Možda su Vučićevi politički protivnici zaista uspeli da napipaju njegovu Ahilovu petu? „Politika” premijera nije dovela na vlast, niti može da mu pomogne da ostane na vlasti. Ali, svejedno, odvajkada predstavlja javni prostor na kome ljudi pristojno razgovaraju, priznajući temeljni legitimitet suprotnoj strani, učtivi i staloženi čak i kada se strastveno ne slažu.

Takav je javni prostor ugrožen i u Velikoj Britaniji, smanjuje se, strasti su sve jače i ton sve oštriji i u Americi, pa se ne treba čuditi što se to polje sužava i u Srbiji. Ili veruješ u kuću pluralizma, ili u muzej apsolutizma.

Premijer Srbije, pogotovo tako moćan kao što je Vučić, mora da nađe bolji način političke borbe od onog u kom će „Politiku” provlačiti kroz blato, fingirajući da mu je ozbiljan politički protivnik. Njegovi neprijatelji bi to obožavali. Mnogim urednicima i novinarima bi možda u čaršiji godilo ili laskalo. Ali, to ruganje je preuzimanje destruktivnog načina razgovora. „Politika” ne zaslužuje da bude ponižavana na taj način. Moj bi mu savet bio da radije promeni glavnu urednicu.

A što se Kineza i njihove meke moći tiče, ako kod njih ikada krene tranzicija, savetovala bih im da svoj NIN ne ustupaju Ringijeru.

A ako kojim slučajem imaju „Politiku”, neka je nipošto ne prodaju lokalnom „Kuriru”, a još manje bivšem šefu CIA.