O socijalnoj pravdi iz komfora vlasti

Gotovo da ne postoji vlada koja „ne brine” o socijalnoj pravdi. A pravde nigde. Možda je najveći problem u tome što deo vladajuće elite predstavlja sebe kao levicu i u prvi plan istura svoje „zalaganje” za socijalnu pravdu. U isto vreme ti socijal-oligarsi uživaju sav komfor vlasti, od službenih automobila do službenih „vila”. Time se čini ogromna šteta, jer se na suptilan način, veoma vešto, pasivizira jedan deo građana koji bi se zaista borio za pravdu, a protiv oligarhije, privatizacije i svakog oblika eksploatacije. Manipulacija se sastoji u tome da su u pitanju izdajnici ideje socijalne pravde, a lažno se predstavljaju kao borci za njeno ostvarivanje. Oni podržavaju „talas privatizacije” koji nam se najavljuje i mnoge druge neoliberalne mere, za šta pronalaze razna opravdanja. Međutim, jedini motiv njihovog angažmana je, da se pozovemo na Ničea, volja za moć. I sve drugo je podređeno tome.

Hegel je stanje u Francuskoj, pred revoluciju opisao kao „najbezumniju vladavinu ministara i njihovih švaleruša, žena, dvorjana”. Tome je dodao kako je „ogromna vojska sitnih tirana i besposličara smatrala za svoje božansko pravo da pljačka državne prihode stečene znojem naroda”. Nije mnogo drugačije ni danas. Suština je ista, samo se modaliteti razlikuju.

U kapitalističkom društvu dva su osnovna socijalna sloja ljudi. S jedne strane su oni koji poseduju sredstva za proizvodnju. Nekada su imenovani kao buržoazija i kapitalisti, a danas se eufemistički određuju kao preduzetnici i poslodavci. S druge strane je sloj siromašnih koji su prinuđeni da onim prvima prodaju svoj rad, iako se čini da to rade po svojoj slobodnoj volji. Nekada su to bili proleteri, a sada se, takođe eufemistički, određuju kao zaposleni.

Ministri u srpskoj vladi koji žele da se zovu socijalisti, trebalo bi da se zalažu za zaustavljanje privatizacije, progresivne poreze, povratak društvene svojine, eksproprijaciju velikih zemljoposeda, radničko akcionarstvo i slične mere. To je socijalna pravda. Takvih zalaganja, međutim, nema. Kada bi ih bilo, ne bi se moglo biti u vladi, ni u prethodnoj, a ni u ovoj koja će uskoro da bude izabrana. A onda ništa od moći i privilegija koje donosi „borba za socijalnu pravdu” unutar neoliberalne vlasti.

 *Filozof