SAD i prava manjina

U 2016. godini policija je do sada ubila više od 500 građana, dok je u 2015. ubijeno njih 990. Možda mislite da govorim o stanju u nekoj diktaturi tipa Saudijske Arabije ili Severne Koreje, ali ovo su statistike za SAD. Štaviše, samo ove godine ubijeno je više od 120 Afroamerikanaca, što je uznemirujuće ogroman broj, imajući u vidu da Afroamerikanci čine samo 13 procenata stanovništva SAD. Vašington bi na ove podatke reagovao vrlo burno da se odnose na neku njima neprijateljsku državu. Sevale bi optužbe za „fašističke napade na manjinsku populaciju”, pretilo bi se sankcijama ili vojnim intervencijama i zahtevalo bi se od državnog rukovodstva da pod hitno osudi ponašanje policije, a možda i da je rasformira, te da se prepusti nekoj civilizovanijoj državi ili alijansi, poput SAD ili NATO, da uvede red. Ako uzmemo u obzir da je od tih petstotinak ubijenih barem 124 pokazivalo znakove mentalnih oboljenja, verovatno bi američki mediji evocirali sećanja na nacistička vremena, jer se zna kako su Hitlerovi vojnici postupali prema mentalno obolelim ljudima. Takvo ponašanje policije bilo bi sasvim dovoljno da državu u kojoj dejstvuje ta policija SAD proglase „novom osovinom zla”. A predsednik Barak Obama je tu policiju podržao. Zašto? Zato što je američka.

Iran je još 2014. izrazio „zabrinutost zbog nasilja protiv crnaca u SAD”, kao svojevrsni cinizam zbog stalnih prozivki ove azijske zemlje od američkih zvaničnika i medija. Zaista, ako Amerikanci daju sebi pravo da čitaju lekcije drugima zbog represivnog ponašanja organa reda, nije li sasvim prirodno da to čine i druge države kad policija u SAD brutalno napada i ubija nenaoružane pripadnike manjinskih Afroamerikanaca? Bez obzira na Baraka Obamu, Afroamerikanca na najvišoj državnoj funkciji, većina Afroamerikanaca se oseća nesigurno kad ih zaustavi policajac. Ako zanemarimo statistike, ova činjenica je prisutna i u popularnoj kulturi – često u nekoj američkoj seriji ili filmu gledamo Afroamerikanca za volanom koji strepi od toga da ga zaustavi policija, jer zna da susret može kobno da se završi. Ovakve gotovo stereotipne situacije često prati i snimljeni smeh publike u pozadini, iako porodicama mnogobrojnih ubijenih Afroamerikanaca svakako nije do smeha. Nije ni Obami, koji je jednom prilikom pustio suzu tokom konferencije za štampu na temu policijskog nasilja prema afroameričkoj populaciji, ali je govor o reformi policije i donošenju zakona koji bi omogućili sudsko gonjenje policajaca koji brutalno ubijaju civile – izostao. Zato ne čudi da je prošle godine, kad su pripadnici policije ubili 990 ljudi, broj osuđenih policajaca bio – nula. Isti rezultat bio je i godinu dana ranije. U stvari, od 2005. godine samo 13 policajaca je osuđeno za ubistvo ili ubistvo iz nehata dok su bili na dužnosti. Kazne su, naravno, „drakonske” – u poslednjoj presudi (2013) policajcu Danijelu Harmon-Rajtu, koji je ubio nenaoružanu 54-godišnju Patrišu Kuk, kazna je bila – tri godine zatvora.

Naravno, nisu svi policajci loši momci, ali kad oni dobri ćute pred brutalnim nasiljem svojih kolega, nisu li oni na neki način saučesnici u njihovim zlodelima?

Zbog veoma represivnog policijskog aparata i, po tom pitanju, jedostranog pravosuđa, Afroamerikanci u SAD prvi put od šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka počeli su se da organizuju u pokrete otpora policijskoj brutalnosti i medijskom ćutanju pred nepravdom, ovog puta u okviru kampanje #BlackLivesMatter (koji neki porede sa „Black Power” pokretom), ali i u vidu oružanih napada na samu policiju. Nakon što su policajci ubili dvojicu Afroamerikanaca, u Baton Ružu u Luizijani i u Sent Polu u Minesoti, desili su se osvetnički napadi vojnog veterana, Afroamerikanca, koji je ubio pet policajaca u Dalasu, kao i dvadesetdevetogodišnjeg Afroamerikanca iz Kanzas Sitija, koji je ubio tri policajca u Baton Ružu. U želji da se izbegnu dalji sukobi ili, nedajbože, građanski rat, mogu samo da ponovim ono što je Ministarstvo spoljnih poslova Irana poručilo američkim vlastima: „Morate da poštujete ljudska prava manjina.”

Srpsko-kanadski filmski reditelj