Istorija jedne nedelje

Prijatelj me je podsetio na jedan Lenjinov citat, u kojem se kaže da se ponekad decenijama ništa ne dešava da bi se, potom, decenije desile u jednoj nedelji. Kraj juna i početak jula 2016. bili su dani u kojima se desilo bar deset godina istorije.

U Ujedinjenom Kraljevstvu 52 odsto građana izjasnilo se za napuštanje Evropske unije, premijer Kameron je dao ostavku i u roku od nedelju dana druga žena premijer Velike Britanije držala je prvi sastanak svog kabineta u Dauning stritu. Napravila je nemilosrdnu čistku u ministarskom timu svog prethodnika i donela kontroverznu odluku da na mesto ministra inostranih poslova postavi Borisa Džonsona, lošeg dečka „bregzitaša”, koji je do sada mislio da je politika igra. Bilo je i biće još najmanje na desetine hiljada reči ispisano o sudbonosnoj odluci Ujedinjenog Kraljevstva da nakon jedne od najsramotnijih i najnepoštenijih kampanja u istoriji EU napusti uniju. Odlučio sam, stoga, da pomenem staromodnu igru demokratije koja je potom usledila. Prvo je premijer elegantno dao ostavku, nakon kratkotrajnog iznenađenja i donekle loše sprovedenog nadmetanja za lidersku poziciju. Potom je došlo do rituala primopredaje vlasti u koju je bila uključena devedesetogodišnja kraljica, kao neizabrani šef države; kola su ulazila i izlazila iz kraljevske palate, kombiji su dolazili i odlazili iz Dauning strita. Novi kabinet formiran je nekako brutalno, samo u nekoliko dana, što se na neki način sve čini prihvatljivim u Ujedinjenom Kraljevstvu, dok bi se bilo gde drugde činilo neobičnim. Na mnogo toga bi trebalo biti i ponosan.

Onda je došla Nica i strašan pokolj na gradskom šetalištu. Odmah potom i neuspeli puč u Turskoj. U međuvremenu, islandski vikinzi uneli su živost i podarili inspiraciju beživotnom i neinspirativnom Evropskom fudbalskom prvenstvu, sudarili su se vozovi u Italiji i došlo je do novih, malih napada terora i destrukcije širom sveta, koji nažalost postaju uobičajeni.

Samo posle nekoliko minuta od napada na morskoj obali u Nici „odgovorni mediji” u Francuskoj i Evropi govorili su nam je da u pitanju izolovan incident usamljenog i nezadovoljnog mladog Muslimana koji je živeo u barakama u Nici i koji nije povezan s terorizmom. Ukratko, da je pre reč o žrtvi siromaštva i isključenosti iz društva nego o „vojniku islama” koji dela prema planu. Sada, međutim, saznajemo da ubica nije bio sam i da je bio radikalizovan u kratkom vremenskom roku. Jasno je da su naređenja davali čelnici Islamske države: Udarite ih gde god da su i to svime čime raspolažemo. Nož, pištolj, puška ili neko vozilo. Oni imaju plan, mi ga nemamo. I nećemo ga imati sve dok se držimo defanzivno. Ne smemo se bojati da identifikujemo neprijatelja, da ga izolujemo i da ga uništimo.

Neuspeo puč u Turskoj zauzeo je i zauzimaće nadalje dosta novinskog prostora. Haotična vojna avantura dobro je poslužila predsedniku Erdoganu. On ju je okarakterisao kao dar od Boga. Njegov neumoljiv napad na građanske slobode, koji je trajao tokom proteklih nekoliko godina, dobio je novi, on bi rekao legitiman, impuls. Turski predsednik sada sprovodi slavodobitni lov na veštice. U svojoj paranoji, žudeći za osvetom, trećini generala pridodato je više od 20.000 profesora, 15.000 državnih službenika, 8.000 policajaca i 1.000 univerzitetskih dekana. Ove liste su svakako unapred pripremljene. Turska je oslabljena politički, strateški i ekonomski do te mere da ne verujem da bi se mogla oporaviti sve dok je Erdogan na vlasti. Upozoravajući primer mogao bi se pronaći u Venecueli, gde je Ugo Čavez održavao stabilnost putem ličnog, sirovog oreola populiste i autoritarizma koji je bio ojačan pogrdama protiv Sjedinjenih Država. Erdogan će, međutim, shvatiti da će doći do tačke u kojoj opiranje tiraniji neće više moći da se potkopava verbalnim napadima na Evropu i Sjedinjene Države i ekonomskom darežljivošću i obećanjima. Turska ekonomija je već u nevolji. Ataturkova Turska smrtno je ranjena. Polovični ukori SAD i EU neće sprečiti eventualni građanski rat. Od pouzdanog, mada neugodnog prijatelja, Turska je sada na putu da postane deo katastrofe koja se širi istočnim Mediteranom i Bliskim istokom. „Stvaramo mnogo istorije u kratkom vremenskom roku”, rekao je Barak Obama, američki predsednik, u radio-emisiji tokom posete Indiji. Ali, nisam siguran da lideri danas stvaraju istoriju. Nedostatak čvrstog i odlučnog liderstva, koji vlada među onima koje smo izabrali da nas vode, rezultirao je time da veću mogućnost da stvaraju istoriju imaju oni neizabrani. Blogeri i prijatelji na „Fejsbuku” su kraljevi u svetu instant mišljenja. „Vratite nam našu zemlju”, bio je slogan „bregzitaša”. Ono na šta je trebalo da ukazuje jeste neuspeh naših izabranih lidera da nas dobro vode. Kao što je i činjenica da je vakuum koji je nastao popunjen rastućom i, čini se, nezaustavljivom političkom kulturom u kojoj dominira povodljivost javnim mnjenjem i internetom.

Bivši pomoćnik generalnog sekretar UN