Ledeni svet

Bila je to marginalna vest, uglavnom prećutana. Tamo gde je objavljena, mogla se naći na samom dnu strane. Udruženje sindikata penzionera izražava protest zbog potenciranih izjava nekih članova Fiskalnog saveta „o zamrzavanju penzija” najmanje do kraja 2018. godine. Protest je mnogo dramatičniji nego što je to uobičajeno u anesteziranom društvu jer su u opticaju bile formulacije o „uznemiravanju i zastrašivanju” penzionera u Srbiji. Kao i o „nasilju i zlostavljanju” osetljive i ranjive penzionerske populacije.

Nema se šta dodati ovom protestu, penzionerski sindikalci su rekli ono što misle i osećaju penzioneri. Dobro, ne baš svi. Neki na izdašnim sinekurama svojevremeno su podržali seču i otimanje dela penzija, objašnjavajući taj potez zaumnom politikantskom alhemijom: radi se, u stvari, o brizi za standard najstarijih građana Srbije! Sećamo se i patetično-pretećeg pokliča Krkobabića srednjeg da babe i dede ne čekaju poštara ako SNS i Vučić, naravno, ne pobede na izborima.

No da vidimo radi li se ovde samo o zaleđivanju, ili o poruci druge vrste? I zbog čega Fiskalni savet oštri svoju verziju konsolidacije pretežno na najsiromašnijim građanima? Mnogi od njih na svojim trošnim plećima drže još siromašnije potomke. Mnogi neće dočekati kraj 2018. godine, a njihove će se penzije lediti beskonačno.

Šta se, u stvari, zamrzava? Postojeće stanje, proizašlo iz neustavnog leks specijalisa o „privremenom” umanjenju penzija, bez ograničenja te privremenosti. Ili penzije donete po rešenjima pre ataka vladajuće oligarhije na one koji ne mogu da se brane? Po svemu, prva je verzija u opticaju. Ne samo da se nasilje (kako rekoše sindikalci) produžava, nego se tome ne nazire kraj.

Ne zna se tačno šta je, u stvari, kod nas Fiskalni savet (bukvalno: onaj koji vodi računa o državnoj blagajni). Da li je samo nezavisno vladino telo (ovo je već oksimoron), koje savetuje najviše činovnike o ključnim uslovima konsolidacije? Ili tajanstvena grupa sporomislećih ljudi, čija je uloga da preventivno ugase svaku ideju o pravednoj raspodeli društvenog bogatstva i siromaštva?

Svojevremeno je ključne restriktivne izjave, u kojima su penzioneri bili najlakši projektovani cilj državne toljage, davao frontmen saveta profesor Pavle Petrović. I to je, naravno, neizmerno nerviralo oštećene penzionere i ljude koji umeju da misle. Logika je ova: smanjiti penzije na više godina, tako će se dopunjavati državni budžet, pošto je država penzijski fond ilegalno ispraznila. I državna blagajna je bila bušna i prazna, iz razloga koji bi morali da budu poznati policiji. Penzionerske pare su punile sumnjive rupe, premijer nas je euforično obaveštavao kako nam nepristojno dobro ide. Ima čak i za „povećavanje” plata i penzija, ali MMF ne da. Kad je taj fond kao nešto odobrio, onda premijer nije dao. Kad je dao, bilo je to na kašičicu, uz savršenu formulu, po kojoj je 1,5 odsto povećanja za mnoge značilo dodatnih dva odsto smanjenja. Kako? Pa tako što je mikroskopsko povećanje stvaralo uslove za dodatni procenat smanjenja na osnovu povećanja koeficijenta obračuna. Jasno? Ne mora da bude, ali takva su vesela objašnjenja dolazila s mesta kojima se ne može verovati.

Računalo se, naravno, da će otpor penzionera biti mlak, neujednačen, nejasan. Dakle, nikakav. Ljudi sa slabijim emitovanjem energije, pod presijom neimanja i bolesti, nisu imali snage da se nadgornjavaju s državom. Ustavni sud je aminovao oduzimanje penzija, podanički prekršivši Ustav koji (po Ustavu) brani. Ministar za rad je davao mnogo nejasnih, čak nesuvislih izjava, a antologijska je ona da „država daje penzije, pa može i da ih oduzima”. Pri tome, naravno, ništa u ovoj praznoj i poraznoj jednačini nije tačno, a tačno je da ministar ne zna šta je država, šta društvo, šta rad, a šta su građani i njihova prava.

Rekao mi je nedavno jedan penzionisani srednjoškolski profesor da se čovek navikne na sve, pa i na zlo, ali ne i na vlast koja se ne odriče nauma da nas stalno iznova navikava na zlo. Profa je predavao fiziku, pa je, u neku ruku, ova njegova rečenica opit o paraleli između uma i moći.

Čitao sam u svoje vreme izvrstan strip o Alanu Fordu, u kojem postoji fantastična jednačina naopakog Robina Huda. Junak se, ako nisam zaboravio, zove Superhik, i taj otima od sirotinje i daje bogatima. Šta sam hteo da kažem: i za moj stripovski eksperiment, kao i za izjave članova saveta-strašila, nije potrebna nikakva fiskalna pamet.

Nisam zapazio da su članovi tog tela, inače neskloni da pokažu bilo kakvu kreativnu snagu, predložili neki drugi model za punjenje budžeta osim uzimanja od onih koji imaju najmanje. Istinski centri moći, koji kontrolišu milijarde evra, realni, sivi ili crni, ostali su izvan dometa fiskalne politike. Tačnije, država nije uspostavila mehanizme za lečenje korporativne ili endemske korupcije, nastale na simbiozi realnog i političkog podzemlja, niti model pravedne poreske politike. Članovi saveta u mračne ulice ne zalaze.

Zato evo jednog besplatnog saveta za te važne ljude: nemojte više da plašite i zlostavljate penzionere. Uzdajte se u znanje i pamet ako je moguće, nikako u pretnje i led.