Zašto pametni ćute?

Često me saleću pitanjem: „Zašto vi koji ste školovani, dakle intelektualna elita, ćutite?” Osim što me pitanje bez smisla u današnjem vremenu nervira, pod znakom pitanja je i postojanje takve elite kod nas. Da pokušam da odgovorim.

Osnovno pravo svakog čoveka, osim opštepoznatih i „garantovanih”, jeste i pravo na glupost! Glupost, kao posledica prirodne obdarenosti, skoro talenta, moždane insuficijencije, nedostatka obrazovanja ili prosto, ničim izazvanom umišljenom „pameću” da se agresivno nasrće na one koji drugačije misle. Kad pogledamo zvanične podatke o obrazovnoj strukturi stanovništva iz popisa 2011. godine, utvrdićemo zapanjujuće činjenice: od ukupno 7.186.862 stanovnika, bez školske spreme je 2,68 odsto, sa nepotpunim osnovnim obrazovanjem 11 odsto, sa osnovnim obrazovanjem 20,76 odsto (dakle ukupno 34,44 odsto), sa srednjim obrazovanjem 48,93, sa višim obrazovanjem 5,65 i sa visokim obrazovanjem 10,59 procenata stanovnika Srbije. Od toga je broj doktora nauka 0,23 odsto ili ukupno 16.972 (podatak za 2014).

Naravno, to ne znači da su svi neobrazovani ljudi glupi, takvi su samo oni najglasniji među njima. Dakle, to je ta egzaktna slika koja objašnjava mnoge društvene i druge trendove, pa i porast vidljivih i opasnih manifestacija gluposti. Složićemo se da je kod nas, osim po brojčanosti, a i po agresivnosti, glupost dominantna – na ulici, na poslu, u saobraćaju, u politici, u parlamentu – dakle svuda. Kako biti ravnopravan u raspravi sa glupim ili ograničenim ljudima? Nikako. Pošto nemaju logične argumente (logika je nepoznata kao disciplina), nasrnuće sirovom snagom (umesto snagom argumenata), pesnicom, batinom, pištoljem. U autobusu, u saobraćajnoj gužvi, na stadionu, na javnoj tribini, čak i u skupštini. Sigurno ste to videli ili doživeli.

Treba li dokaza da je tako bilo i u celoj našoj istoriji? Pametni i hrabri intelektualci su punili svoje „letovalište” na Golom otoku, bili žrtve Titovog i potonjih režima. Da pomenem samo neke: dr Slobodan Jovanović, Milovan Đilas, književnici Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić, prof. dr Mihailo Đurić, novinari M. Panić, S. Ćuruvija i mnogi drugi, dokazuju moje tvrdnje da oni koji glasno ukažu na pojedinačne ili društvene gluposti najčešće nastradaju.

Da li su potrebne nove žrtve da bi intelektualci dokazali da nisu kukavice? Saznanjem da javnim nastupom protiv gluposti ne mogu postići uspeh u društvu u kojem je glupost dobila legitimitet u javnom životu, politici i u medijima, te ušla u pravila ponašanja, tera ih da svoju pamet iskazuju u knjigama, na predavanjima studentima ili u krugovima u kojima je glupost proterana iz opštenja.

Da li je ovo dovoljna odbrana pameti? Sumnjam, jer glupost očigledno i dalje dominira, kao što smo svakodnevno uveravani. Recite glupome da su njegovi stavovi glupi (kao što bi Anglosaksonci neuvijeno saopštili) i rizikujete veliku nevolju. Satrće vas bez razmišljanja jer je agresivcima glupost najjače oružje. Uostalom, kod nas je kompromis ili izvinjenje – izraz kukavičluka.

U hrišćanskom učenju i kod mnogih filozofa podvučeno je pravilo: kad god poželiš da nešto rekneš, dobro promisli i bolje je da prećutiš nego da kažeš reč zbog koje ćeš se kasnije kajati, pretrpeti štetu, znači ispasti žrtva. Nije slučajno naš veliki pesnik Branko Miljković, za koga se smatra da je stradao od glupih ljudi, zapisao: „Ubi me prejaka reč.”

Nije, takođe, slučajno da je kod nas, čak i pojam inteligencija (snalaženje u nepoznatim situacijama) dominantnom glupošću pretvorena u „sposobnost muvanja i muljanja, tj. kako bez talenta, rada i truda, doći do dobrih pozicija, standarda, luksuza, bogatstva, pa čak i diploma”.

Eto, zato intelektualci ćute, ako pod tim mislite na javne tribine, rasprave sa polupismenima i nedoraslim sebi. Suprotno ponašanje bilo bi njihova mazohistička pohvala ludosti.

Profesor univerziteta