Prilog u korist bivših kvislinga i kolaboranata

U feljtonu N. Vinaver piše: „O Jadovnom se malo zna...” a u svim knjigama o logoru Jasenovac (a ima ih mnogo) nalaze se i tekstovi o logoru u Gospiću i o stratištu Jadovno. Posebno je dr Đuro Zatezalo objavio knjigu u dva toma: „Jadovno”, obima većeg od 1.500 stranica, te niko ne može zaključiti da se o Jadovnom malo zna. Mora mnogo da se pročita da bi se mnogo saznalo. To i nije tako teško, knjigu o objavljenim izvorima i literaturi o Jadovnu i jasenovačkim logorima napisao je Jovan Mirković, u izdanju Muzeja žrtava genocida Beograd.

Autorka feljtona piše: „Logoraši su 22. 4. 1945. napravili veliki podvig...” ali brojke joj nisu tačne, tj. ona navodi da se spasilo 80 logoraša, a spasilo se njih 128, objavljena su njihova imena i prezimena. Isto tako zna se da je tada u logoru bilo 1.075 logoraša i da njih oko 370 nije učestvovalo u pobuni – proboju iz logora. Njih 488 našlo je smrt u reci Savi, a onih 470 poubijale su ustaše. (Autor o ustanku logoraša iznosi niz pojedinosti u Prilogu 2, koji zbog dužine teksta ne objavljujemo, prim. red.)

Takođe, autorka piše: „Jasenovac nije objašnjen ni kao istorijska činjenica...”. Da je pročitala barem 1.500 objavljenih dokumenata ustaške provenijencije NDH, knjige, naučne radove objavljene u brojnim časopisima, dnevnoj i revijalnoj štampi, ne bi došla do takvog zaključka. To ne znači da je istorija o Jasenovcu završena, dopune i objašnjenja uvek su mogući i dobrodošli. Ali svakako ne preko KPJ i Josipa Broza Tita uz pomoć knjige Nikole Nikolića.

Zato ovaj feljton nije prilog istorijskoj nauci, već prilog u korist bivših kvislinga i kolaboranata, koji i 2016. godine marširaju ulicama i dižu spomenike svojim miljenicima, koristeći „demokratiju” partija na vlasti.

Na kraju, napisano je sijaset knjiga i objavljeno na hiljade dokumenata koji pobijaju sve što je profesorka francuskog jezika napisala u svom feljtonu i u pogovoru knjizi u kojem je te gluposti napisala. Novine traju jedan dan, a knjiga će završiti u rukama njenih istomišljenika.

Ipak, da završim jednom vojnom temom, pošto nije tajna odgovor na autorkino pitanje: „Zašto partizanske snage na čelu s Titom nisu pokušale da udare na Jasenovac?” Odgovor je opširan, Tito je naredio da se ispita mogućnost napada na Jasenovac, i to 31. marta 1942. godine. Odgovor su mu dali njegovi potčinjeni komandanti.

(Autor u Prilogu 3 iznosi niz dokumentovanih tvrdnji o razlozima zbog kojih Jasenovac nisu oslobodile jedinice NOV i POJ-NOVJ, ali zbog dužine teksta ovaj prilog ne objavljujemo, prim. red.)

* Pukovnik JNA u penziji, višegodišnji direktor Vojnoistorijskog arhiva, autor niza knjiga o Jasenovcu

(Nastaviće se)

Jadovno

Logor Gospić-Jadovno nastao je tako što su ustaše odmah po proglašenju NDH zaposele zatvor okružnog suda u Gospiću i u njega i ovčije šupe od juna 1941. počele da logorišu Srbe, Jevreje, komuniste i antifašiste kao političke protivnike. Zatvor je pretvoren u Koncentracioni logor Gospić, sa stratištem Jadovno na Velebitu.

Dnevni kapacitet logora bio je 2.000-3.000 logoraša (ljudi, žena i dece). Da bi se omogućio priliv novologorisanih, ustaše su svakodnevno odvozile ljude u logor Slano na ostrvu Pagu (prema proceni, kroz njega je prošlo oko 16.000 lica). Ostale su vezivali u lance i žice, a onda ih u grupama od 200 do 400 ljudi pre i posle podne odvodili na stratište Jadovno, udaljeno oko 20 kilometara od Gospića.

Masovno dovođenje logoraša počelo je jula 1941. i trajalo do polovine avgusta 1941. godine. Početkom jula 1941. Ustaška nadzorna služba donosi odluku da se više niko ne šalje u Koncentracioni logor „Danica” u Koprivnici, već da se Srbi, Jevreji i komunisti u grupama „upućuju u koncentracioni logor Gospić”. U vezi s tim Ravnateljstvo ustaškog redarstva u Zagrebu izdalo je okružnicu da se Srbi i Jevreji moraju odmah otpremiti u „konclogor Gospić”. Za tom odlukom sledile su i odluke ostalih ravnateljstava ustaških redarstava širom NDH.

Koliko je nedužnih ljudi ubijeno u Koncentracionom logoru Gospić i na njegovom stratištu Jadovno do 21. avgusta 1941. godine, tj. do njegovog ukidanja, teško je tačno utvrditi, jer su mnogi dokumenti uništeni. Zbog toga o broju ubijenih postoje različite procene. U jednom dokumentu iz jula 1942. piše da je samo u avgustu 1941. u Gospiću ubijeno 18.000 logoraša, a u drugoj ustaškoj izjavi iz tog perioda navedeno je da je logor Gospić progutao 28.500 duša.

Prema izjavama preživelih logoraša, datim 1942. godine, kao i u posleratnim publikacijama, navodi se brojka od 30.000 do 48.000 ubijenih logoraša. Preživeli su te procene iznosili na osnovu toga što su pratili koliko je njihovih drugova svakodnevno odvođeno u Jadovno, odakle se nisu vraćali. Prosečno je reč o 600 ljudi u toku dana, te nije teško utvrditi da je broj ubijenih za dva meseca bio veći od 30.000 logoraša.

Logor Gospić, zbog italijanske okupacije demilitarizovane zone, ustaše su morale na brzinu da presele. Poslednji logoraši koji nisu pobijeni prebačeni su u avgustu preko Jastrebarskog u novoformirani Koncentracioni logor Jasenovac, a neki i u Konclogor Kruščica kraj Travnika.