Izbeglice – naručeni radnici

Evropa je kontinent sa najstarijim stanovništvom. Prosečna starost stanovnika EU danas je 42 godine, dok će, sa sadašnjom stopom rađanja od 1,5, prema prognozama, 2050. iznositi 46. Dok će planeta 2050. povećati ukupan broj stanovnika za dve-tri milijarde, u Evropi će se taj broj smanjiti u odnosu na današnji (samo u Nemačkoj za šest miliona). Iako razlog starenja stanovništva u Evropi ne treba tražiti u niskom životnom standardu, naprotiv, smanjenje radne snage će imati negativan uticaj na ekonomske prilike. Podatak da će 2050. godine više od 70 odsto stanovnika EU biti ekonomski zavisno (stanovništvo ispod 18 i preko 65 godina) odavno je već uzbunio političku elitu kontinenta.

Odakle je moguće crpeti nove izvore radne snage? Kao i uvek u istoriji, radna snaga je bila vrsta uvozne robe; nije bitno da li su to bili ratni zarobljenici, robovi, Turci u Nemačkoj, Indijci u Britaniji, Rumuni u Srbiji ili možda izbeglice u milionskim brojevima. Suočenoj s rastom radne snage u SAD (zbog migracije) i Aziji, Evropi je potrebno čak 1,8 miliona radnih migranata godišnje. Suparnički odnos glavnih svetskih ekonomija se čini takvim sistemom koji je osuđen na stalni antagonizam i takmičenje u konkurentnosti preko srozavanja vrednosti ljudskog rada. Globalna ekonomija je srušila granice i zaštite među državama, ali nas nije načinila partnerima nego rivalima koji gledaju kako da sopstvenu korist naprave na štetu drugoga. „Zero-sum game”, igra u kojoj postoji samo jedan pobednik.

Upoznati smo sa praksom evropskih i američkih kompanija da sele proizvodnju u zemlje poput Kambodže, Vijetnama ili Pakistana, gde stotine hiljada radnika, uključujući i decu, rade u neljudskim uslovima po ceni troška biološkog preživljavanja pojedinca. To je moderno ropstvo gde postoji privid pristanka, tj. dobrovoljnosti radnika na „prihvaćeni“ posao, kako neki licemerno tvrde. Međutim, veliki broj poslova u zapadnim ekonomijama nije moguće preseliti; neko mora da radi na skelama, da čisti ulice, da pere tanjire ili da bude portir u tržnom centru. Ovakvi poslovi su u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji ili Britaniji već decenijama rezervisani za imigrante, uglavnom iz Azije ili Afrike. Ne samo da su poslovi rezervisani za njih nego su i delovi gradova isto tako određeni za njih – Nojkeln u Berlinu, Žanvilije u Parizu, Molenbek u Briselu ili istočni London. Oni su tu da bi radili niskostručne poslove koje „lokalci“ uglavnom ne žele, i to uglavnom ispod propisane minimalne cene rada.

Interes kapitala je da snizi cenu rada kako bi se profit povećao i to jeste bio glavni razlog „uvoza“ migranata u Evropu koji su „pristajali“ da rade po nekoliko puta nižoj ceni rada nego domaći državljani. Iza svega toga je stajala svesna odluka političara, tj. privrede zemalja poput gorenavedenih. U činjenici da je samo Nemačka u poslednjoj godini primila milion izbeglica pre bi trebalo tražiti interes nego solidarnost i filantropiju „mutti“ kancelarke Angele Merkel. Dok je za „redovne“ radnike zakon zagarantovao 8,5 evra na sat, za milion tražilaca azila predviđeni su poslovi od evra na sat. Dok će mnogi reći da je to fer jer azilant ne plaća za smeštaj, komunalije i hranu, činjenica je da će svaka kompanija, za osam puta manje para, pre zaposliti nekog Sirijca nego Nemca koji će onda besan glasati za rastuću neonacističku stranku AfD. To je upravo ono što se desilo prošle nedelje na regionalnim nemačkim izborima kada je AfD osvojio 22 odsto kao i što je imigracija bila glavni razlog „bregzita” ali i davnog neuspelog francuskog referenduma o evropskom ustavu iz 2004 (setimo se „poljskih vodoinstalatera“). Međutim, ovde kao što smo već rekli nema dobrovoljnosti, tj. „pristajanja“ migranata na ponuđene uslove života i rada, ali nema ni „pristajanja“ na samu migraciju, tj. čin dolaska u stranu zemlju. To je oduvek zavisilo od volje zemlje prijema, što se pokazalo donošenjem političke odluke o „zatvaranju balkanske rute“. Migranti su objekt a ne subjekt u celoj ovoj priči. Da su bili subjekt nikada im zemlje ne bi bile razrušene.

Kratkovida ekonomska logika povećanja konkurentnosti nauštrb socijalne „države blagostanja“ dovela je do početka kraha evropskog projekta, rasta autoritarizma i ekstremizma uz sve manji značaj EU na svetskoj političkoj sceni. Moderno ropstvo se dešava pred našim očima (u Srbiji takođe – „Jura”, „Geoks”, „Golden lejdi” itd) a javnost i mediji u aktima eksploatacije („refugees welcome“) vide akte milosrđa. Nema suštinske razlike između izvoza prekarnih poslova u Srbiju ili uvoza prekarnih radnika u Nemačku. Kao što je kolonijalizam imao svoje tzv. ekonomsko opravdanje (neophodnost radi tržišnog pariranja rivalu u pristupu sirovinama) koje je u stvarnosti dovelo do međusobnog uništenja, tako će i neokolonijalizam, sa preseljenim industrijama i uvezenim radnicima, dovesti do ratova u zemljama porekla radnika i neuspeha modela kulturne i političke integracije u zemljama „uvoznicama“.

Centar za novu politiku