Vasa Pelagić opet među Srbima

Suspendovanjem marksističke ideologije, početkom devedesetih, kod nas se pojavilo pravoslavlje kao alternativa. Taj prelazak iz jedne „ideologije” u drugu najviše se osetio u urbanim sredinama i, kao što biva, otišao u svoju drugu krajnost. Srpske slave postale su gozbe koje traju po tri dana. Postale su i statusni simbol domaćina na kojima se iznosi ogromna količina hrane i pića. Počelo se i s preterivanjem u odlascima na groblja, gde se takođe iznosi hrana. Gradska groblja vremenom su postala narodne kuhinje za beskućnike, ali i za profesionalne skupljače hrane. Preteruje se i s raznim drugim ritualima, načinom krštenja i venčanja i slično. Umesto da budu praktični narodni edukatori, sveštenici i dalje pevaju nerazumne molitve prilikom osveštavanja vodice ili podizanja slave. Uz sve to, pojavljuju se s nedefinisanim cenovnicima, po principu, „daj koliko daš”. Najaktivniji su za vreme Uskrsa, kad se „čita vodica” i kad svako domaćinstvo daje „po jednu crvenu”. Kod imućnijih pravoslavaca sveštenici dolaze u kuću za slavu da lome kolač s domaćinom, što se dodatno plaća, ali bez fiskalnog računa i PDV-a.

U poslednje dve decenije u Srbiji je stvorena navika da se fizički ne radi za vreme mnogih crkvenih praznika. Za to se naročito zalažu penzioneri, stariji ljudi koji, dok su bili mlađi, o tome nisu ni razmišljali niti poštovali sada njima bitne crkvene praznike.

I baš kad sam poželeo da nešto napišem na ovu temu, pronašao sam Pelagićevog nadaleko poznatog „Narodnog učitelja”, u kojem postoji tekst aktuelan i danas: „Praznici sadašnji štetni su za zemljoradnike i druge privatnike”. Reč je o četvrtom izdanju „Narodnog učitelja”, čiji je predgovor Vasa Pelagić potpisao „na novu 1893. godinu u Beogradu”.

Uz pomoć profesora književnosti Mirka Bojanića, koji je proučavao istoriografsku građu iz 19. veka, možemo saznati kako su u valjevskom kraju tretirani sveštenici i kakav su položaj imali. U svojoj knjizi: „Preci ponovo govore” (Valjevo, 2005) Bojanić se bavi prošlošću Valjeva i okoline u 19. veku, u vremenu u kojem je živeo Pelagić. Profesor navodi i slučaj dvojice popova koji su službovali u tadašnjoj crkvi, a sada manastiru Ćelije kod Valjeva, koji su se više bavili ovozemaljskim poslovima nego službom u crkvi. Narod im je zamerao što su kupovali zemlju, bavili se rodom šljiva i slično. Jedan od njih voleo je da daje novac „na vajdu” i posle se sudio s dužnicima.

U istoj knjizi profesor navodi spise koji se odnose na svešteničke plate koje se nisu povećavale od 1818. godine. Knjaz (Miloš Obrenović) u dopisu nalaže da se plate sveštenstvu povise jer se „novac od ono doba, dvoinom i troinom povisio i skupoća nesrazmerno postala... tako bi se i otmeni ljudi za sveštenstvo grabili”. Uz to, knjaz, pored svešteničke plate, određuje i cenovnik „svešteničkih usluga”.

Kao zagovornik zdravog razuma, Vasa Pelagić navodi: „Koliku i kakvu golemu štetu donose narodu sadašnji praznici i sveci, to može lako da uvidi svaki razuman čovek i dobar domaćin. Ali ipak sluge boga i oltara napunili su kalendar sa ’lakim’ (boldirana crna slova) i ’teškim’ ’svetiteljima’ (tzv. crvena slova). Na dan nekih lakih svetitelja ne sme se raditi, kao što se dan velikih svetaca praznuje – neradom. Vasa Pelagić veli: „Po volji i računu mantijaša, majka crkva ima puno preko godine takvih praznika, koji se ne samo po jedan, nego i po dva dana praznuju, svetkuju: Uskrs, Trojičin dan, Božić, Petrov i Pavlov dan.” Razmišljajući racionalno i ekonomski opravdano, Pelagić je još tada uočavao da su praznici na koje se ne radi „posve škodljivi u letnje i prolećne dane, jer tad se rade prešni poslovi, koji se ne mogu prekidati i odlagati”.

Kao svršeni bogoslov, Pelagić, dakle, nije protiv vere i molitve, ali on kao da je predvideo da će se crkva približiti državi. On je još pre 150 godina uočio spoj krupnih kapitalista i vrhovnika crkve, koji je u nekim patrijaršijama postao očigledan, jer neke vladike ne žive u crkvenim dvorima već u zgradama koje su podigli veleposednici.

Sociolog