Te lude sedamdesete

Borhes je u svojim osamdesetim napisao pesmu Trenuci, koja govori o tome šta bi promenio – kada bi svoj život mogao ponovo da proživi. Kaže, otprilike, bio bih manje savršen, opustio bih se više, pravio bih više grešaka, jeo bih manje boba a više sladoleda, više bih se sa decom igrao, više zalazaka sunca posmatrao, s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni...

Filozofsko pitanje – kako najbolje proživeti sopstveni život staro je koliko i čovek.

Svakoga dana slušamo slične rečenice – E, od sutra menjam život! Ovako više ne može, okrećem novi list! Videćete, živi bili...Samo da izađem iz ovog kredita, nikada se više neću zadužiti.

Ili: Samo da preživim ovu operaciju! Menjam sve! Bio sam budala... Sve sam propustio... I kuću ću da prodam... Koja deca?! Deca te vole do poslednjeg dinara.

Promena sebe nam baš ne ide od ruke. Imamo hiljadu ograničavajućih okolnosti, od sopstvene gluposti i nerazlikovanja bitnog od nebitnog, do malograđanskog okruženja i mozga naštelovanog na šta će o meni misliti ako... Tako, moj brat od strica koji živi u malom mestu vrlo teško obavlja svoj prepodnevni džoging, jer su već počeli da ga podozrivo i značajno zagledaju.

Glave su nam pune nekretnina. Sticanje, sticanje, rad od jutra do sutra da bismo stekli, zgrabili što više od života svog. Dok još možemo... A posle, vrlo brzo, neće nam trebati ništa, ni ono što smo u međuvremenu nasledili... Moći ćemo da uplatimo sve aranžmane u turističkim agencijama, ali džaba kad nam se više nigde ne ide... Kasno je za Jamajku i Balearska ostrva, kad nam se išlo nismo imali vremena, jer smo morali da zaradimo za starost!

Samo smo zaboravili da se u starosti želje menjaju.

Da mi neko plati deset hiljada evra ne bih ti sada išla u Ameriku, uh, daleko bilo... kaže mi prijateljica (59)... Tri dana u Vrnjačkoj Banji ili na Zlatiboru, to je maksimum...

Čovek je, po prirodi svojoj, nerealan. Kad razmišljamo kako da najbolje provedemo život, u granicama svojih mogućnosti, nemamo stvarnu predstavu o vremenu. Koliko ćemo još godina moći da idemo na more, da letujemo? Još deset, u najboljem slučaju, ako imamo pedeset, pod uslovom da sve sa našim zdravljem bude u redu... Pa, šta čekamo?

Ugrejaćemo naše stare kosti na nekoj meksičkoj plaži, tada, kad počnemo da krckamo pare koje smo štedeli za starost.Samo da nam stignu, što bi Kapor rekao, te lude sedamdesete...

Bojim se da tad nećemo hteti da se lomatamo po aerodromima i avionima i da kupujemo mleko za sunčanje... Radije ćemo gledati Slagalicu na Prvom programu ili čitati Isidorine Putopise. Ili gledati film Prohujalo sa vihorom...

Od nas zavisi hoćemo li uživati bar malo, bez griže savesti što nismo štedeli za život, i živeti kako nam se sviđa, sa kim mi hoćemo; hoćemo li se dovoljno nagledati zalazaka sunca, i svitanja, dovoljno igrati sa decom. Hoćemo li dovoljno romantičnih večera, uz sveće, imati.

Ili ćemo čekati da se nešto dogodi (šta), pa da nas drmne, promeni, ohrabri... Da nas tresne po glavi koja nije razumela ništa! Kad nas klepi bolest ili nesreća koja se uvek dešavala drugima, mozak će nam se razbistriti.

Kada ste se poslednji put videli sa familijom i prijateljima? Već znam, na sahrani, parastosu, u bolnici. Tad ste imali vremena. Ali možemo se utešiti. Mi se još nismo potpuno otuđili od sebe i od drugih, još umemo da poštujemo ovaj naš jedini mali život. Nismo još potpuno poludeli!

Da li ste čuli da su tri miliona Zemljana (stanovnika planete Zemlje) postali vlasnici zemlje (ako je to zemlja) na Mesecu! Po ceni od šest do devet dolara po hektaru, kupovali su najviše Evropljani i Amerikanci, tako da je na Mesecu kupljeno 410 miliona hektara zemlje (ako je to zemlja). Prodaja na Mesecu počela je kad je Amerikanac Denis Houp osnovao agenciju „Lunarna ambasada” i počeo da izdaje tapije...

Zašto se čudimo što nam Amerika otima Kosovo? Amerikanci su već uveliko zgrabili placeve na Mesecu. Uskoro će početi da prodaju dozvole za gradnju i da izdaju lunarne pasoše.

Pre pet godina mislila sam da je moja sestra odlepila. Kupila je na jednom dunavskom ostrvu kućicu, potpuno bez papira, od ostrvskog šumara! Šumar je tu i katastar i zemljišna knjiga i tačno zna šta je čije! Nešto kao šerif u Teksasu. Šumar je dokaz o vlasništvu. Hatišerif. Šta je bilo s kućicom? Ništa. Nikada je nije obišla. Nema čamac. A nema ni vremena. Uhvatio ju je američki sindrom. Trka. Osvajanje teritorija.

Moja sestra je od onih koji štede za život. Planira da, za jedno dvadeset godina, počne da živi. Punim tempom.

Ona veruje u lude sedamdesete.