Pred izazovom konzervativizma

Kad je Donald Tramp dobio predsedničke izbore i tako „overio” ,,bregzit”, (neo)liberalizam je odložen u krematorijum u kome će u zgodnom trenutku biti pretvoren u pepeo. Socijalizam, druga velika ideologija Zapada, sahranjen je četvrt veka ranije u Moskvi.

Ako ostanemo u kategorijalnom aparatu zapadne političke filozofije – a zasad nemamo izbora – izvan liberalno-socijalističkog zgarišta ostao je samo konzervativizam. I kao da bi taj skrajnuti pristup organizovanju društva mogao da drži više do morala nego do profita i da iznad lične pljačke stavi opštu dobrobit.

Svaki put u novo podrazumeva podvlačenje crte ispod „stare priče”. Mahatma Gandi, nenasilni protivnik liberalnog Zapada, govorio je da zapadnog čoveka u propast vodi „sedam smrtnih grehova”: 1) što želi bogatstvo koje nije stečeno radom; i 2) uživanje bez savesti; 3) što odvaja znanje od poštenja; 4) što vodi politiku bez načela; i 5) poslovanje bez morala; 6) što odvaja nauku od čovekoljublja i 7) što teži veri bez žrtvovanja. Teško je naći ubedljiviji spisak negativnosti koje bi morale biti menjane.

Konzervativni pogled na svet ima svoje odgovore na ove izazove.

Konzervativci na prvo mesto stavljaju projekciju društva u „smislu promena da bi se sačuvalo”, što je progresivistički nastrojen liberalizam prezirao. Konzervativna ponuda je u „poštovanju uspostavljenih običaja i ustanova koje su izdržale probu vremena... Tradicija održava sakupljeno znanje prošlosti i ustanove i praksu koji su ’izdržali ispit vremena’ i zato bi trebalo da budu očuvani za dobro sadašnjih i budućih generacija”, stoji u poznatom delu Endrua Hejvuda „Politika”, koje je prevedeno i na srpski.

To mišljenje ne idealizuje ljudsku prirodu i ne podilazi najnižim potrebama koje čine da su ljudi „uprljani sebičnošću, pohlepom, žeđu za vlašću... Očuvanje poretka zato iziskuje jaku državu, primenu strogih zakona i kazni”. Konzervativci veruju da se sukob bogatih i siromašnih može prevazilaziti principom noblesse oblige, gde se bogatiji obavezuju na „odgovornost da se vode (ali) i štite oni koji su manje sreće ili manje privilegovani”. Iako ovakva projekcija „ravnanja” društvenih nejednakosti trpi niz prigovora, istorija bi joj mogla pružiti šansu, jer je liberalna „nevidljiva ruka” Zemlju uvela u dva svetska rata, a socijalističko prevazilaženje „klasnog sukoba” nije opravdalo očekivanja ni u sferi sloboda ni u proizvodnji.

Političko ponašanje srpskog naroda – i od pada Berlinskog zida i eskalacije neoliberalnog nasilja – sugeriše naklonost ovakvim idejama. Srpski sukob sa evroatlantskim uređivačima sveta, u osnovi, proizilazi iz upornog ostajanja pri ovim vrednostima.

S druge strane, važna karika u podizanju konzervativizma na vrh talasa globalnih interesovanja danas je Rusija.

Hamburški „Špigl” je još pre tri godine priču sa naslovne strane posvetio razmatranju: Šta je tajna uspeha vođe iz Kremlja? Pronađeno je da se Putin „hrani slabošću Zapada”, ali ključna tačka oslonca, kao „arbitra u globalnoj politici”, nisu oružje i vešta taktika. To su samo sredstva, a poverenje, da arbitraža neće biti samovolja i bez principa – do čega je stiglo posredovanje Zapada u svetskim odnosima – zadobija se idejom.

I „Špigl” se hvalisao kako mu je u Moskvi dat na uvid dokument na 44 strane Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI), „najmoćnijeg tink-tenka Kremlja”, u kome se objašnjava da je Putinov autoritet „tako rasprostranjen da može uticati i na glasanje o Siriji u američkom Kongresu”, zato što je Vladimir Vladimirovič „novi svetski lider konzervativizma”. Po tom tajnovitom dokumentu, u sve haotičnijem svetu ljudi „žude za sigurnošću”, a ona bi se mogla ponovo naći u – oživljavanju uticaja u hrišćanstvu, porodičnim vrednostima i nacionalnoj državi.

Priča o „konzervativizmu iz (do juče Crvenog) Kremlja” na Zapadu živi. Tako se Patrik Bjukenen, verovatno najpoznatiji živi konzervativni pisac na svetu, pita: „Da li je Putin jedan od nas?” Dakle: „Da li je Putin paleokonzervativac? U kulturnom ratu za budućnost čovečanstva, da li je on jedan od nas?” Bjukenen, koji je podržavao Trampov nastup od samog početka, kaže: „Dok je njegov stav branitelja tradicionalnih vrednosti privukao ruganje zapadnih medija i kulturnih elita, Putin ne greši kada kaže da on može da govori u ime većeg dela čovečanstva.”

Demos u Srbiji nema problema ni s konzervativnim vrednostima ni s paleokonzervativcem iz Kremlja. A dijagnoza RISI-jevog ključnog čoveka Leonida Rešetnjikova za Rusiju zvuči primenjivo i ovde: „Ideološki vakum je prisutan... Ideologiju neoliberalizma ne deli više od pet-šest odsto stanovništva... Međutim, predstavnici te ideologije praktično su u svim medijima. Njihovi napori podsećaju na Sizifov posao, oni samo ljudima nanose štetu, unoseći zbrku u njihove glave. Da, vakum postoji, ali on ne može veštački da se popuni – nije se oblikovala druga, alternativna ideologija.”

U Srbiji je pored odsustva uobličene ideologije izuzetno slab i učinak političkih organizacija. Kako sada stvari stoje, tek bi se od DSS i Dveri moglo očekivati da preuzmu organizaciju izvlačenja iz neoliberalnog taloga – u kome još uvek živi nada da se Tramp samo šali.

Novinar i publicista