Srbi u traganju za izgubljenim vremenom

Dramatični događaji devedesetih godina ne mogu se ni razumeti ni objasniti analizom samih devedesetih godina. Bora Jović, tadašnji visoki funkcioner Srbije i Jugoslavije, napisao je o tom vremenu i tim zbivanjima više knjiga svedočenja u kojima otkriva manje poznate i nepoznate istine, ali je tek najnovijom svojom knjigom – Kako su Srbi izgubili vek – zakoračio dublje u prošlost, kako bi odgovore potražio u istorijskoj perspektivi.

Nalazi i zaključci do kojih je došao bacaju snažno svetlo na izvore krize, potom i propasti Jugoslavije, a posebno na tešku ili, kako on kaže, tragičnu, sudbinu srpskog naroda u zajedničkoj državi. Koreni te tragične sudbine Srba – koja je kulminirala NATO agresijom i etničkim čišćenjem više stotina hiljada Srba sa njihovih vekovnih staništa i prostora u Krajini i Slavoniji, sa Kosova i Metohije, kao i otimanjem te srpske pokrajine – sežu do samog početka veka i stvaranja zajedničke države. Sudbina tog projekta zvanog Jugoslavija, koji je dva puta rušen u krvi i u velikom stradanju ponajviše srpskog naroda, nametnula je saznanje da je upravo to bila prva i velika, takoreći kobna greška tog naroda, odnosno njegovog tadašnjeg vođstva.

Analizirajući bez kompleksa i dogmi potonje najmarkantnije događaje, Jović dolazi do zaključka da je čitav vek protekao na neki način u greškama i zabludama, većim ili manjim lažima, podvalama i mržnjama, te da je u celini i u konačnom bilansu za srpski narod porazan, tragičan i izgubljen. To je logično nametnulo potrebu za kritičkim suočavanjem sa kanoniziranim istoriografskim predstavama o događajima i ličnostima iz tog dela naše prošlosti, što otvara prostor za njihovo novo istorijsko vrednovanje.

Uočio je to i akademik Matija Bećković, izričući povodom Jovićeve knjige lucidnu opasku da je ona, zapravo, prvi prilog „još nenapisane istorije Republike Srbije“. To je ogroman izazov, ali istovremeno i šamar našoj istoriografiji i istoričarima koji su velikim delom nekritički prihvatali nametane političke i ideološke dogme i u osnovi saučestvovali u falsifikovanju naše novije istorije, posebno Drugog svetskog rata na našim prostorima.

Ono što je nezamislivo za Evropu i svet – prikrivanje i zatrpavanje holokausta i Aušvica – ovde je bila vladajuća doktrina takoreći do današnjih dana. Nametnute su koliko besmislene toliko i vešto smišljene floskule o nepozleđivanju rana prošlosti, posebno bratstva i jedinstva kao najveće dogme Titove vlasti, kojom je blokirano svako kritičko istraživanje istorijske istine. Posebno je na udaru bilo prebrojavanje kao sumnjiva i opasna namera – bilo da je reč o nacionalnom sastavu žrtava rata ili partizanskih jedinica, bilo o žrtvama Jasenovca i brojnih jama širom endehazije. Sve je to prikrivano i pokrivano lažnim simetrijama i floskulom o jednakom doprinosu svih naših naroda i narodnosti, a posebno o najvećoj opasnosti po zajednicu od srpskog, pa još i velikosrpskog nacionalizma. Tako se i dogodilo da narod koji je najviše stradao u oba svetska rata bude proglašen za najveću opasnost po zajedničku državu, kao što je na kraju veka proglašen glavnim krivcem za rasturanje te države, iako je bio njen najiskreniji pobornik i branilac.

I dok se Evropa, posebno nemačka nacija, otvoreno suočavala s velikim zlom Aušvica, voljno ili nevoljno svejedno, osvetljavajući njegovu prirodu i dubinu, istovremeno pročišćavajući sopstvenu savest i svest, mi smo zatrpavali isto toliko ako ne i veće zlo Jasenovca i jama, neprestanim trabunjanjem o velikosrpskom nacionalizmu. Da li je, na primer, uopšte moguće zamisliti kako bi u Evropi i svetu bila dočekana teza da je rasvetljavanje Aušvica i prebrojavanje žrtava fašizma plod nekakvog velikojevrejskog nacionalizma?! Evropa je upravo iz tog suočavanja iznedrila vrednosti kao što su ljudska prava, humanizam, vladavina prava, zajedništvo i ravnopravnost u vidu asocijacije evropskih država i naroda. (Druga je stvar što su neke od tih vrednosti u novije vreme upotrebljene, odnosno zloupotrebljene za globalističku hegemoniju.) A mi smo, krijući to zlo u sebi i od sebe, doživeli da ono ponovo eksplodira devedesetih godina, a evo i danas u Hrvatskoj, na Kosovu i drugde.

Kao što se bavio našom zabludom zvanom Jugoslavija, Bora Jović ukazuje i na druge markantne događaje kojima se naša istoriografija nije ni dovoljno ni adekvatno bavila, kao što su na primer „antisrpske odluke Drezdenskog kongresa iz 1928. godine“, kritički analizira odluke AVNOJ-a, koje su svoj konačni izraz imale u „razornom po državu Ustavu iz 1974”. Bez predrasuda se bavi „pogubnim ulogama Tita i Kardelja prema Srbiji i Srbima“, a otvoreno ukazuje i na krivicu srpskih političara, posebno srpskih komunista, „koji nisu na odgovarajući način reagovali kad su nam `braća` iz severozapadnih republika krojila sudbinu“, na šta u predgovoru skreće pažnju akademik Vasilije Krestić.

Razumljivo je da se tim povodima postavljaju mnoga teška i osetljiva pitanja. Na primer, kako je moguće tvrditi da je Jugoslavija bila greška i istovremeno se boriti za njen opstanak? Deo odgovora nalazi se u samoj knjizi, a o nekima upravo traje polemika u medijima, uz učešće samog autora. Srbi su i u takvoj Jugoslaviji živeli zajedno, u jednoj, zajedničkoj državi. Zato su je i branili. Kakva bi, međutim, bila naša sudbina u prethodnom veku da se srpski državni vrh posle Prvog svetskog rata opredelio za srpsku državu u njenim tadašnjim etničkim granicama, što je bila jedna od realnih ponuda velikih sila? Mnogi misle – neuporedivo bolja, bez jama i Jasenovaca, ,,Oluja“ i ,,Bljeskova“, bez granica koje se crtaju voluntaristički u partijskim kabinetima i lažno predstavljaju kao administrativne i nevažne, da bi kasnije bile državnije od državnih.

U svakom slučaju, ova knjiga, pokretanjem tih složenih istorijskih pitanja, koja su, po mišljenju autora, obavijena „neobjašnjivim ćutanjem“, upravo treba da otvori dijalog kao put ka „nacionalnoj katarzi“ i „istorijskom suočavanju naroda sa sobom“, kako to primećuje recenzent Milovan Vitezović. Drugim rečima, da krenemo, poučeni metaforom Marsela Prusta, u traganje za izgubljenim vremenom, kako ne bismo proćerdali i vek koji je još uvek na početku.

Nekadašnji direktor Tanjuga