„Otpisani“ su metafora naše reprezentacije

Trudimo se da svaku godinu pamtimo po lepim stvarima, ali i one ružne neizostavno ostave traga. Tako da ću 2016. pored Olimpijskih igara u Riju pamtiti i po tome što smo ostali bez nekih velikih, dragih ljudi koji su postali simboli našeg društva.

Glumac Dragan Nikolić je bio oličenje kulture, beogradskog šmeka, onog najboljeg što može da se pripiše beogradskom asfaltu, prijatelj s kojim sam – što smatram velikom privilegijom – proveo neke lepe trenutke.

Nije bio samo ličnost, već i simbol onog najboljeg što može da ponudi naša zemlja.

Velikan u svom poslu, čovek pun šarma i lepih poruka, koga ću da pamtim i po druženju kod Joce u kafani, s njegovim Borom i ostalim glumcima, kojima sam se kao klinac divio i uz koje sam gradio svoj karakter.

Možda sam zanesenjak, emotivac, ali za mene su „Otpisani“ metafora naše košarkaške reprezentacije koja je napravila „Povratak otpisanih“ i potvrdila da je „Nacionalna klasa“.

Sve ovo bih mogao da kažem i za Batu Živojinovića, heroja mog detinjstva, koji je kao i Gaga obožavao košarku. Kad je Valter branio Sarajevo i ja sam ga branio s njim. Svom snagom.

Kada sam se prvi put obraćao igračima, u „Ziri“, pokušao sam da im prenesem deo svojih emocija prema i našoj zemlji i onome što košarka predstavlja za naš narod, što su neke stvari koje imaju domet daleko od terena.

Znam da nisu svi verovali u naše velike mogućnosti, videlo se to i po izjavama u medijima, ali smo vrlo brzo jedni druge uverili koliko možemo.

Meni je sve bilo jasno mesec dana pre Svetskog prvenstva u Španiji 2014, na turniru u Trstu, kada sam na tajm-autu protiv Kanade, dok smo vodili s 20 razlike, rekao igračima i saradnicima: „Video sam sve što me interesuje“! 

Svi su me začuđeno gledali, ne shvatajući o čemu pričam. A ja sam već tada sto posto bio siguran da ćemo se naći na pobedničkom postolju. Tada sam osetio – MI SMO TA EKIPA, slogan na koji sam veoma ponosan, u kojem je suština naših uspeha.

Tretiranje košarke i košarkaša kroz tabloide bilo je katastrofalno, ali smo i tog protivnika, koji je veoma opasan, pobedili na naš način: zajedništvom, rezultatima, snagom TE EKIPE i štitom koji smo zajednički postavili Dejan Bodiroga, Dragan Đilas i ja.

Nismo dozvolili da prodru do nas iznutra i da nas razbiju. Košarkaški sistem u našoj zemlji su uspostavili ljudi visoke kulture.

Košarku su uvek predstavljali vanserijski ljudi, vrhunski treneri, igrači, kompletne ličnosti.

Nije bilo lako poslednja dva leta, zbog raznih stvari koje su se dešavale. Nama ne treba spoljni neprijatelj pored onog kojeg već imamo. Važno je da smo uspeli, uz prave sportske izveštače, koji znaju koliko se teško stiže do rezultata, uz prave navijače, koji su uživali s nama i patili, da dođemo do određene stabilnosti, sportske arogancije, koja se videla u nastupima naših igrača.

Svakako, ta velika doza samopouzdanja i sigurnosti je došla kroz dobre rezultate, ali i kroz način komunikacije unutar tima i ka spoljnom svetu.

Izuzetno sam ponosan na sve što smo uradili, ali neću ovde da stanem. U svlačionici, neposredno posle osvojene olimpijske medalje u Riju, pričao sam momcima o sledećem letu, o tome šta smo zacrtali, čemu moramo da težimo.

A to se svodi na ono što sam rekao još u svom prvom pojavljivanju u javnosti kao selektor Srbije, krajem 2013, u dnevniku RTS-a, da mi je cilj da čujem „Bože pravde“ kao poslednju himnu jednog velikog takmičenja.

To je moja misija, koju na ravne časti delim sa saradnicima i igračima. Svi u timu smo toliko različiti na prvi pogled, ali među nama postoji sklad.

Tako smo se i štitili od raznih opstrukcija, tonova koji su priželjkivali naš neuspeh, svih onih koji su jedva čekali da nas napadnu.

Ne pamtim da je ikada bilo takvog postavljanja klipova instutuciji kakva je nacionalni tim jedne zemlje.

Zato sam se i oglasio saopštenjima u par navrata, da svima jednom za svagda bude jasno ko sam i šta predstavljam, kome dozvoljavam da mi stisne ruku, a čije mi se reči slivaju niz leđa kao kiša s oluka. Ja, na sreću, pripadam pobedničkoj košarci, a ona druga me i ne zanima.

Što se same igre tiče, najvažnije utakmice su bile finale kvalifikacionog turnira s Portorikom, gde smo prikazali svoje najbolje poluvreme, i polufinale Olimpijskih igara protiv Australije, što je bila kulminacija onoga što stavljam pod pojam MI SMO TA EKIPA.

To je košarka kakvu volim, igra koja se bazira na zajedništvu, sa 30 i više asistencija. Uradili smo ono što smo najavili, a selekcija igrača je bila u tom smeru, da igramo brzo, atletski. Posle svega mi imponuje kad vidim da je košarka oživela u Srbiji i da se ljudi opet okupljaju oko njenih uspeha.

Olimpijada je preživljavanje, čim dođeš u olimpijsko selo shvatiš to. Tu je potrebna harmonija, pozitivna energija i dobar san. Pošto je prva zamerka igrača bila da su jastuci katastrofa, zamolio sam kondicionog trenera Mlađu da iz prodavnice donese tri vrste jastuka, da igrači odaberu koji im odgovara. Dao sam mu svoj novac da kupi 15 komada i tako je rešen taj problem.

Mogu da se čuju kritike zbog loših rezultata mlađih selekcija. Neki brinu za budućnost, a zaboravljaju da su prošle godine Gudurić, Jaramaz, Rebić i ostali bili evropski prvaci za uzrast do 20 godina.

Rezultati današnjih osamnaestogodišnjaka su takvi jer u trenutku kad su se opredeljivali za sport kojim će da se bave, kad su imali deset godina, nije bilo kod njih pozitivnog fanatizma kakav se rađa sa uspesima seniorske reprezentacije.

Kad su se Teodosić, Raduljica i Marković opredeljivli za košarku, njima su pred očima bili uspesi moje generacije, za mene su inspiracija bili Kića, Moka i Praja i zlatne medalje u Liježu i Manili, a njih trojica su gledali kad je Korać na sajmu doneo prvu medalju reprezentaciji.

Euforija praćenja reprezentativnih takmičenja koja su donosila medalje se oslikava u masovnosti u odlukama desetogodišnjaka kojim će sportom da se bave.

Iz te i takve masovnosti dobijamo mnogo veću šansu da izgradimo bolje košarkaše koji se do fanatičnosti zaljubljuju u sport, a to je prvi uslov da ispred sebe postave ostvarivanje dečačkih snova o osvajanjima medalja za svoju zemlju kao veliki sportski cilj.

Uloga roditelja i sredine, koji uz TV prate takmičenja uz slavlje na ulicama i zastave i srpska odličja po celom gradu, su isto zanimljiv fenomen koji se ucrtava u svest mladog košarkaša – to postaje najjači motiv jer u glavi desetogodišnjaka novac (još uvek) ne postoji kao cilj i njihovo bavljenje sportom se samo i izričito vezuje za prave patriotske sportske snove.

Pošto je očigledno da postoji ciklično osvajanje medalja generacija, dalju matematiku napravite sami...