​Pozlaćeno Dedinje

Moj novac, moja stvar, tako je Nikola Peković objasnio kupovinu vile Slobodana Miloševića na Dedinju. Ovaj kršni tridesetogodišnji crnogorski državljanin na privremenom radu u SAD (košarkaš u NBA klubu Minesota) i u Srbiji (predsednik KK Partizan) brani se time da je svoj novac pošteno zaradio u košarci, u inostranstvu, a investira ga u Srbiji... Smeta mu, kaže, što ima dosta ljudi koji se bave tuđim životima i stvarima, pa tako i ovom njegovom kupovinom vile. Tu je ispustio iz vida da je narodu mnogo zanimljiviji prodavac od kolateralnog kupca i da se o „predmetu” kupoprodaje pisalo godinama unazad. I o tom i o drugim dedinjskim dvorima.

Tako se iz novinskih tekstova zna da su vila i imanje u Tolstojevoj 33 Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Jugoslavije, kad ih je pre četvrt veka otkupio, koštali – dve hiljade maraka. Ondašnja istorijska hiperinflacija za mnoge, pa i za Miloševića, bila je zlatno doba. U vreme otkupa stanova dočepali su se vila za po nekoliko hiljada maraka.

Raskošni objekat godinama je bio predmet brojnih polemika, jer imovina na Dedinju izaziva pažnju, a kod mnogih i zavist.

Zna se da je ovo imanje pripadalo porodici izdavača Gece Kona koja je streljana 1941. godine. Posle rata se uselio političar Jovan Veselinov, a posle njegove smrti tu su ostali da žive njegovi potomci. Kad je počeo da besni rat i stižu kolone izbeglica, vest da se Milošević, čovek iz naroda, koji je do tada živeo u „skromnom stanu na Crvenom krstu”, seli na Dedinje obrazložena je javnosti rečima da je to učinjeno zbog pretnji po život predsedniku SRJ i brojnih atentatora koji kruže oko njegove kuće. Potomci Jovana Veselinova iseljeni su na drugu lokaciju, a useljen je Slobodan Milošević s porodicom, posle radikalnog rekonstruisanja vile da bi odgovarala potrebama novih vlasnika. Sve u cilju bezbednosti, država je platila da se buduća rezidencija porodice Milošević preuredi, nadzida i proširi na 326 kvadrata, a potom i više, ali bez dokumentacije i legalizacije. Ogradu od poprečnih metalnih šipki ofarbanih u zeleno, koja je imala više dekorativnu nego bezbednosnu funkciju, zamenile su teške metalne ploče koje i danas stoje, mada nagrizene rđom, i od kojih se malo šta vidi unutra.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU