Čeka se samo Tramp...

Nekoliko dana pre zvanične inauguracije novoimenovanog predsednika SAD Donalda Trampa mnoge činjenice od globalnog značaja već sada su postale jasne. Onu prvu i najvažniju, da je svet multipolaran i da je okončana era unipolarnog sveta i novog poretka sa SAD na čelu, nastalog posle pada Berlinskog zida, više nije moguće ozbiljno osporavati. Uostalom, uverljiva pobeda Trampa i platforma na kojoj je ona ostvarena to dokazuju. Naime izbori i njihov ishod su pokazali da je američko društvo podeljeno i pred izazovima daljeg razvoja (dileme multikulturalizma, reindustrijalizacije, imigracione politike itd.). Zatim, da je neoliberalni koncept definitivno pao, što su potvrdili i američki birači. Potom, da je politika intervencionizma i nametanja „demokratije“ pod palicom SAD proizvela negativne rezultate i globalne rizike, kao što ubedljivo potvrđuju ID, izbeglička kriza i međunarodni terorizam. Najzad, da su na svetskoj sceni i drugi akteri globalnog (Kina, Rusija) i regionalnog značaja (Turska, Iran, Indija, Japan, Brazil...) i da je dijalog sa njima uslov trajnije stabilnosti međunarodnih odnosa. Povratak principa ravnoteže snaga, kao garanta svetskog mira, u ovim okolnostima dobija pun smisao.

Koliko je za Kinu bilo jasno da je globalna sila i obavezan partner SAD pokazuje činjenica da je njihovo globalno „partnerstvo“ kroz suštinsko rivalstvo već na sceni: Tramp je telefoniranjem u Tajpeh potvrdio da će uloga Tajvana ostati neizmenjena i u funkciji strateškog rivalstva sa Kinom; najavio je oštru bitku sa njom na ekonomskom planu, upozorio je Peking na problem njegovih odnosa s Pjongjangom, potvrdio savezništvo sa Japanom i J. Korejom.

Za Rusiju je to, međutim, postalo jasno njenom ubedljivom pobedom u globalnom nadmetanju u slučaju Sirije i povratkom na svetsku scenu, čime je verifikovan raniji Putinov „uspeh“ s globalnim značenjem u slučaju Ukrajine (Krim, Donbas). Tramp je, uostalom, već najavio promenu stava prema američko-ruskim odnosima i potvrdio da će u ovom globalnom „partnerstvu“ dijalog igrati važnu ulogu.

Moglo bi se reći i da je EU najveći gubitnik na startu globalnih promena koje je ishod američkih izbora najavio. Naime početak menjanja međunarodnih odnosa zatiče EU nespremnu i bez sveobuhvatne strategije za sanaciju unutrašnjih kriza institucija, ali i s daljim rizicima koje čine neizvesnosti predstojećih važnih izbornih ciklusa (Nemačka, Francuska, Holandija), procesa realizacije „bregzita”, karaktera i sadržaja budućih transatlantskih odnosa. Zbog toga i neće biti globalnog final four-a, već će naredni period, bar u prvom Trampovom mandatu, biti „igra u trouglu” u „prvoj ligi”, uz borbu više činilaca (Indija, Turska, Iran, Japan, Komonvelt sada sa V. Britanijom...), uključujući i EU, da se priključe.

Dakle, sve je spremno za nova globalna odmeravanja u novim uslovima. Čeka se samo Tramp za formalni početak. Zbir već poznatih činjenica znatno smanjuje prostor za neizvesnosti zbog navodne Trampove nepredvidljivosti. Prava neizvesnost postoji samo u tome kojim tempom i sa kakvom odlučnošću će novi američki predsednik sprovoditi svoj najavljeni program.

Što se tiče naših nadanja od promena u međunarodnim odnosima, ona se moraju podvesti pod realpolitiku, a u uslovima globalnih interesa velikih i kriterija po kojima će se oni ostvarivati, nezavisno od naših očekivanja.

Diplomata u penziji